Grdan’s Uprising in the Plans and Archives of the Apostolic See
Устанак војводе Грдана у плановима и списима Апостолске столице
Чланак у часопису (Објављена верзија)
Метаподаци
Приказ свих података о документуАпстракт
This study of the uprising of the voivode Grdan (1596–1597) was conducted
within a wider context of the Apostolic See and Pope Clement VIII’s plans for missionary work
by Franciscan Observants and Jesuits in the regions ruled by the Ottomans that was intended to
strength Catholic congregations. In the years preceding the Long War (1593–1606), a belief
emerged that the Ottoman Empire had weakened enough to easily collapse in the face of an
attack by united Christian states backed by major uprisings among the Christians under their
rule. The Apostolic See believed this would pave the way for mass conversion of Orthodox
Christians and Muslims. Such beliefs were promoted by various adventurists and self-proclaimed
servants of several royal courts. This paper is primarily based on the correspondence of Clement
VIII and Cardinal Cinzio Aldobrandini with Patriarch Jovan II Kantul and Archbishop Toma
Ursini, as well as on statements by Lazzaro Soranzo in his work L’Ottomanno. The pap...er will
also pinpoint more precisely voivode Grdan’s uprising in comparison to what historiography has
told us. Also, the names of some leaders of the people that supported him will be identified.
У раду говоримо о устанку војводе Грдана (1596–1597) у контексту планова и извесних
акција Апостолске столице. У годинама које су претходиле избијању Дугог рата (1593–1606) у
Европи су се шириле гласине о томе да је Османска империја толико слаба да би је њени
властити поданици хришћани могли срушити ако би се масовно подигли на устанак уз војну и
материјалну помоћ и моралну подршку хришћанских држава окупљених у коалицију са циљем
да се Османлије заувек протерају из Европе. Један од највећих заговорника тих идеја био је
папа Климент VIII (1592‒1605), који је у слому османске владавине видео шансу за
преверавање великог броја не само православних хришћана већ и муслимана. Пред почетак
рата мисије фрањеваца опсерваната и језуита деловале су у многим деловима Османског
царства, пре свега међу католичким заједницама. Они су курију редовно извештавали о
приликама на терену чиме су подстицали нереалне планове. Грданов устанак био је један у
низу покрета са којим се у Риму у прво ...време рачунало. Излагање се темељи на коресподенцији
Климента VIII и кардинала Чинција Алдобрандинија са пећким патријархом Јованом II
Кантулом и барским надбискупом Томом Урсином. У обзир су узети и подаци које доноси
Лазар Соранцо у делу L’Ottomanno. Ипак, најзначајнији извор чини малопознато писмо које су
пред крај 1597. године у Рим донела двојица милешевских калуђера, Дамјан Љубибратић и
Павле. Захваљујући вестима папских извора допуњена су постојећа знања о устанку Срба у
Херцеговини и деловима Црне Горе. Пре свега, установљено је да су после пораза устаника у
јануару 1597. код Гацка, планови о подизању новог устанка уз помоћ папе и његових савезника
и даље постојали. Поред Грдана, поменуто је још 13 народних првака, кнезова и војвода. Реч
је о старешинама херцеговачких области: Драчевица, Зупци, Бањани, Требиње, Рудине, Гацко,
Попово поље. Устанак је неспорно захватио и Дробњаке, Пивљане, Морачу, Плану и
Колашиновиће, Стари Влах, али и простор дубље ка унутрашњости. Према наводима
поменутог писма, борбе би се лако могле проширити и на остале српске земље, од Босне до
Призрена, Овчег Поља, Скопља, Софије, Самокова, Велике и Западне Мораве. Пада у очи да
су то углавном територије које су чиниле државу Немањића, што сведочи да је постојало живо
сећање на некадашње државно јединство, а осећа се и тежња ка обнови српског краљевства.
Чекало се само да из Рима и Прага стигне конкретна војна помоћ и личност достојна да се стави
не само на чело ослободилачког покрета, већ и да постане господин овој земљи, тј. да буде
крунисан у некој од архиепископских цркава које су према списима старих владара биле
крунидбена места српских краљева ‒ Расу, Жичи или Пећи. Услов који је Апостолска столица непрекидно постављала био је да патријарх Јован II заједно са свештенством и народом
прихвати црквену унију. Неколико година трајало је одмеравање снага. У том раздобљу
Климент VIII није упутио никакву конкретну помоћ устаницима, док патријарх Јован није
показао истинску спремност да приступи канонском јединству са римском црквом. Српски
устаници су се временом окренули шпанском краљу и његовим вазалима и савезницима у
Италији. Напослетку, смрћу главних актера ‒ Климента VIII (1605), војводе Грдана (1612) и
патријарха Јована (1614) ‒ ови планови постали су беспредметни.
Кључне речи:
Apostolic See / Clement III / Patriarch Jovan II / Metropolitan Visarion / Grdan / church union / church missions / Апостолска столица / Климент VIII / патријарх Јован II / владика Висарион / војвода Грдан / црквена унија / црквене мисијеИзвор:
Istraživanja, 2023, 34, 36-50Издавач:
- Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine,
Финансирање / пројекти:
- Министарство науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије, институционално финансирање - 200163 (Универзитет у Београду, Филозофски факултет) (RS-MESTD-inst-2020-200163)
Институција/група
Istorija / HistoryTY - JOUR AU - Mitrović, Katarina S. AU - Koprivica, Marija PY - 2023 UR - http://reff.f.bg.ac.rs/handle/123456789/6437 AB - This study of the uprising of the voivode Grdan (1596–1597) was conducted within a wider context of the Apostolic See and Pope Clement VIII’s plans for missionary work by Franciscan Observants and Jesuits in the regions ruled by the Ottomans that was intended to strength Catholic congregations. In the years preceding the Long War (1593–1606), a belief emerged that the Ottoman Empire had weakened enough to easily collapse in the face of an attack by united Christian states backed by major uprisings among the Christians under their rule. The Apostolic See believed this would pave the way for mass conversion of Orthodox Christians and Muslims. Such beliefs were promoted by various adventurists and self-proclaimed servants of several royal courts. This paper is primarily based on the correspondence of Clement VIII and Cardinal Cinzio Aldobrandini with Patriarch Jovan II Kantul and Archbishop Toma Ursini, as well as on statements by Lazzaro Soranzo in his work L’Ottomanno. The paper will also pinpoint more precisely voivode Grdan’s uprising in comparison to what historiography has told us. Also, the names of some leaders of the people that supported him will be identified. AB - У раду говоримо о устанку војводе Грдана (1596–1597) у контексту планова и извесних акција Апостолске столице. У годинама које су претходиле избијању Дугог рата (1593–1606) у Европи су се шириле гласине о томе да је Османска империја толико слаба да би је њени властити поданици хришћани могли срушити ако би се масовно подигли на устанак уз војну и материјалну помоћ и моралну подршку хришћанских држава окупљених у коалицију са циљем да се Османлије заувек протерају из Европе. Један од највећих заговорника тих идеја био је папа Климент VIII (1592‒1605), који је у слому османске владавине видео шансу за преверавање великог броја не само православних хришћана већ и муслимана. Пред почетак рата мисије фрањеваца опсерваната и језуита деловале су у многим деловима Османског царства, пре свега међу католичким заједницама. Они су курију редовно извештавали о приликама на терену чиме су подстицали нереалне планове. Грданов устанак био је један у низу покрета са којим се у Риму у прво време рачунало. Излагање се темељи на коресподенцији Климента VIII и кардинала Чинција Алдобрандинија са пећким патријархом Јованом II Кантулом и барским надбискупом Томом Урсином. У обзир су узети и подаци које доноси Лазар Соранцо у делу L’Ottomanno. Ипак, најзначајнији извор чини малопознато писмо које су пред крај 1597. године у Рим донела двојица милешевских калуђера, Дамјан Љубибратић и Павле. Захваљујући вестима папских извора допуњена су постојећа знања о устанку Срба у Херцеговини и деловима Црне Горе. Пре свега, установљено је да су после пораза устаника у јануару 1597. код Гацка, планови о подизању новог устанка уз помоћ папе и његових савезника и даље постојали. Поред Грдана, поменуто је још 13 народних првака, кнезова и војвода. Реч је о старешинама херцеговачких области: Драчевица, Зупци, Бањани, Требиње, Рудине, Гацко, Попово поље. Устанак је неспорно захватио и Дробњаке, Пивљане, Морачу, Плану и Колашиновиће, Стари Влах, али и простор дубље ка унутрашњости. Према наводима поменутог писма, борбе би се лако могле проширити и на остале српске земље, од Босне до Призрена, Овчег Поља, Скопља, Софије, Самокова, Велике и Западне Мораве. Пада у очи да су то углавном територије које су чиниле државу Немањића, што сведочи да је постојало живо сећање на некадашње државно јединство, а осећа се и тежња ка обнови српског краљевства. Чекало се само да из Рима и Прага стигне конкретна војна помоћ и личност достојна да се стави не само на чело ослободилачког покрета, већ и да постане господин овој земљи, тј. да буде крунисан у некој од архиепископских цркава које су према списима старих владара биле крунидбена места српских краљева ‒ Расу, Жичи или Пећи. Услов који је Апостолска столица непрекидно постављала био је да патријарх Јован II заједно са свештенством и народом прихвати црквену унију. Неколико година трајало је одмеравање снага. У том раздобљу Климент VIII није упутио никакву конкретну помоћ устаницима, док патријарх Јован није показао истинску спремност да приступи канонском јединству са римском црквом. Српски устаници су се временом окренули шпанском краљу и његовим вазалима и савезницима у Италији. Напослетку, смрћу главних актера ‒ Климента VIII (1605), војводе Грдана (1612) и патријарха Јована (1614) ‒ ови планови постали су беспредметни. PB - Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine, T2 - Istraživanja T1 - Grdan’s Uprising in the Plans and Archives of the Apostolic See T1 - Устанак војводе Грдана у плановима и списима Апостолске столице EP - 50 IS - 34 SP - 36 DO - 10.19090/i.2023.34.36-50 ER -
@article{ author = "Mitrović, Katarina S. and Koprivica, Marija", year = "2023", abstract = "This study of the uprising of the voivode Grdan (1596–1597) was conducted within a wider context of the Apostolic See and Pope Clement VIII’s plans for missionary work by Franciscan Observants and Jesuits in the regions ruled by the Ottomans that was intended to strength Catholic congregations. In the years preceding the Long War (1593–1606), a belief emerged that the Ottoman Empire had weakened enough to easily collapse in the face of an attack by united Christian states backed by major uprisings among the Christians under their rule. The Apostolic See believed this would pave the way for mass conversion of Orthodox Christians and Muslims. Such beliefs were promoted by various adventurists and self-proclaimed servants of several royal courts. This paper is primarily based on the correspondence of Clement VIII and Cardinal Cinzio Aldobrandini with Patriarch Jovan II Kantul and Archbishop Toma Ursini, as well as on statements by Lazzaro Soranzo in his work L’Ottomanno. The paper will also pinpoint more precisely voivode Grdan’s uprising in comparison to what historiography has told us. Also, the names of some leaders of the people that supported him will be identified., У раду говоримо о устанку војводе Грдана (1596–1597) у контексту планова и извесних акција Апостолске столице. У годинама које су претходиле избијању Дугог рата (1593–1606) у Европи су се шириле гласине о томе да је Османска империја толико слаба да би је њени властити поданици хришћани могли срушити ако би се масовно подигли на устанак уз војну и материјалну помоћ и моралну подршку хришћанских држава окупљених у коалицију са циљем да се Османлије заувек протерају из Европе. Један од највећих заговорника тих идеја био је папа Климент VIII (1592‒1605), који је у слому османске владавине видео шансу за преверавање великог броја не само православних хришћана већ и муслимана. Пред почетак рата мисије фрањеваца опсерваната и језуита деловале су у многим деловима Османског царства, пре свега међу католичким заједницама. Они су курију редовно извештавали о приликама на терену чиме су подстицали нереалне планове. Грданов устанак био је један у низу покрета са којим се у Риму у прво време рачунало. Излагање се темељи на коресподенцији Климента VIII и кардинала Чинција Алдобрандинија са пећким патријархом Јованом II Кантулом и барским надбискупом Томом Урсином. У обзир су узети и подаци које доноси Лазар Соранцо у делу L’Ottomanno. Ипак, најзначајнији извор чини малопознато писмо које су пред крај 1597. године у Рим донела двојица милешевских калуђера, Дамјан Љубибратић и Павле. Захваљујући вестима папских извора допуњена су постојећа знања о устанку Срба у Херцеговини и деловима Црне Горе. Пре свега, установљено је да су после пораза устаника у јануару 1597. код Гацка, планови о подизању новог устанка уз помоћ папе и његових савезника и даље постојали. Поред Грдана, поменуто је још 13 народних првака, кнезова и војвода. Реч је о старешинама херцеговачких области: Драчевица, Зупци, Бањани, Требиње, Рудине, Гацко, Попово поље. Устанак је неспорно захватио и Дробњаке, Пивљане, Морачу, Плану и Колашиновиће, Стари Влах, али и простор дубље ка унутрашњости. Према наводима поменутог писма, борбе би се лако могле проширити и на остале српске земље, од Босне до Призрена, Овчег Поља, Скопља, Софије, Самокова, Велике и Западне Мораве. Пада у очи да су то углавном територије које су чиниле државу Немањића, што сведочи да је постојало живо сећање на некадашње државно јединство, а осећа се и тежња ка обнови српског краљевства. Чекало се само да из Рима и Прага стигне конкретна војна помоћ и личност достојна да се стави не само на чело ослободилачког покрета, већ и да постане господин овој земљи, тј. да буде крунисан у некој од архиепископских цркава које су према списима старих владара биле крунидбена места српских краљева ‒ Расу, Жичи или Пећи. Услов који је Апостолска столица непрекидно постављала био је да патријарх Јован II заједно са свештенством и народом прихвати црквену унију. Неколико година трајало је одмеравање снага. У том раздобљу Климент VIII није упутио никакву конкретну помоћ устаницима, док патријарх Јован није показао истинску спремност да приступи канонском јединству са римском црквом. Српски устаници су се временом окренули шпанском краљу и његовим вазалима и савезницима у Италији. Напослетку, смрћу главних актера ‒ Климента VIII (1605), војводе Грдана (1612) и патријарха Јована (1614) ‒ ови планови постали су беспредметни.", publisher = "Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine,", journal = "Istraživanja", title = "Grdan’s Uprising in the Plans and Archives of the Apostolic See, Устанак војводе Грдана у плановима и списима Апостолске столице", pages = "50-36", number = "34", doi = "10.19090/i.2023.34.36-50" }
Mitrović, K. S.,& Koprivica, M.. (2023). Grdan’s Uprising in the Plans and Archives of the Apostolic See. in Istraživanja Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine,.(34), 36-50. https://doi.org/10.19090/i.2023.34.36-50
Mitrović KS, Koprivica M. Grdan’s Uprising in the Plans and Archives of the Apostolic See. in Istraživanja. 2023;(34):36-50. doi:10.19090/i.2023.34.36-50 .
Mitrović, Katarina S., Koprivica, Marija, "Grdan’s Uprising in the Plans and Archives of the Apostolic See" in Istraživanja, no. 34 (2023):36-50, https://doi.org/10.19090/i.2023.34.36-50 . .