Vaspitanje kao odgovor na izazove savremenog doba

Abstract

Vaspitanje postoji od kada i potreba čoveka da sebe i svet oko sebe učini boljim. Ono je istovremeno izraz postojećih društvenih okolnosti i njihova promena. Zbog toga se može reći da je vaspitanje uvek društveno konstruisano i dekonstruisano. Ova dinamika čini ga predvidivim (društvena očekivanja) i istovremeno neizvesnim procesom (jedinstvenost individualnih potencijala). Otuda je „znanje o vaspitanju“ još složenije od samog vaspitanja. U radu su izdvojene dve ključne teze francuskog pedagoga Filipa Merijea koje se posmatraju kao pedagoški izazovi/paradoksi savremenog doba: (1) masovno podsticanje „infantilizma“ kroz diskurs zadovoljnog deteta, učenika ili korisnika i (2) pojačavanje mera „uvođenja u red“ kao mehanizma koji kompenzuje nedostatak „kritičkog glasa“. S obzirom na to da više ne živimo u društvima koja imaju tržišta, već u društvima koja su postala tržišna, pred svakim pedagogom je ne mali teret preuzimanja odgovornosti za izražavanje neslaganja i nezadovoljstva. Humanističko vaspitanje nije jedna od mogućih alternativa, niti je najefikasnija mereno ulaganjem svega što se može brojati. Ono je pitanje traženja smisla, a ne tehničkog rešenja za postojeće probleme.