Рад сликара Аксентија Јанковића из Вршца у Србији кнеза Милоша

Abstract

Аксентије Јанковић из Вршца један је од првих уметника неокласицистичког опредељења који је прешао у Србију после Другог српског устанка покушавши да у њој нађе ухлебљење. Након што је на препоруку Вука Караџића дошао у Србију 1824. године ради портретисања кнеза Милоша Обреновића и чланова његове породице, имао је намеру да се бави и црквеним сликарством. Успостављена сарадња са кнезом Милошем, осим осликавања иконостаса за цркву у Пожаревцу и две иконе за цркву у Крагујевцу, није сликару донела послове којима се надао у домену црквеног сликарства. Сачувани подаци сведоче да је Јанковић желео да ради и иконостас цркве у Свилајнцу, но до реализације тог посла није дошло. Јанковићево религиозно сликарствo, које је следило неокласицистичку ликовну поетику и нов теолошки приступ верској слици, није одговарало кнезу Милошу Обреновићу и црквеним властима ни са естетског, ни са догматског становишта. Немајући потребну подршку владајућих и црквених кругова у Србији за бављење црквеним сликарством, којим је током треће деценије XIX века још увек доминирао зографски модел иконописа, Јанковић не наставља рад у Србији. Малобројна његова остварења начињена у Србији делом су већ неповратно изгубљена, а две иконе из Старе крагујевачке цркве налазе се у лошем стању и дислоциране су. Стога је циљ овог рада реконструисање делатности Аксентија Јанковића у Србији како би се разумевањем доприноса овог сликара добила што потпунија слика о токовима црквеног сликарства који су обележили период треће деценије XIX века.

Aksentije Janković from Vršac is one of the first artists of the Neo-Classical affiliation who moved to Serbia after the Second Serbian Uprising trying to find his bread and butter there. Having arrived in Serbia in 1824 at the recommendation of Vuk Stefanović Karadžić, in order to do the portraits of Prince Miloš Obrenović and members of his family, he also had intention to work on ecclesiastical painting. Apart from the iconostasis for a church in Požarevac and two icons for a church in Kragujevac, the established cooperation with Prince Miloš did not bring work to the painter in the domain of ecclesiastical painting which he hoped to get. The preserved data show that Janković also wanted to do the iconostasis for a church in Svilajnac, but this commission never took place. Janković’s religious painting that followed the Neo-Classical artistic poetics and a new theological approach to the religious painting did not suit Prince Miloš Obrenović and the church authorities either from the aesthetic or from the dogmatic point of view. Not having the necessary support from the ruling and church circles in Serbia for his work on the ecclesiastical painting, which during the third decade of the 19th century was still dominated by the zograph icono-painting model, Janković did not continue with his work in Serbia. The few works of his created in Serbia have already in part been irrevocably lost, while two icons from the Old Church in Kragujevac are in a very poor state and have been dislocated. For this reason, the goal of this paper is to reconstruct the work of Aksentije Janković in Serbia in order to get an as complete picture as possible about the trends in the ecclesiastical painting that marked the period of the third decade of the 19th century through the contribution of this painter.