Performance of commemorating/Performing heritage, Roles of remembering and heritagization of WWII

Abstract

A close look at commemorations with a focus on occurring performance shows the decisive role of physical presence and activity of the body for the success of these carefully planned events. . Commemorative sites can either be active sites of remembrance, or conditionally “passive” sites of heritage, depending on the presence or the absence of bodily action. Furthermore, the stated performativity defines commemorative events and their spaces as simultaneously tangible, i.e. monumental, and intangible, i.e. narration/practice, heritage. Based on the performance-based duality of commemorative events and their spaces, this paper aims to explore the necessity and limitations of their dual interpretation within contemporary heritage management practice. In order to do so, monumental sites of NOB (Peoples’ Liberation Struggle) are used as a case study, with an emphasis on the manner of their heritagization. By looking at the cases studies the following questions are to be addressed. If the initial performance still exists, can a site be considered as heritage? And if yes, should these sites be considered only as tangible or intangible heritage, or the two are bound to fuse? Furthermore, looking at the current changed narratives of these sites it is justified to ask who and why considers them as heritage?

Пажљив поглед на комеморације, са посебним фокусом на пратећи перфоманс, указује на пресудну улогу физичке присутности и активности тела када је у питању успех таквих пажљиво планираних манифестација. У зависности од присуства или одстуства активности тела, места комеморација могу бити активна места сећања или условно „пасивни” простори наслеђа. Такође, таква перформативност дефинише комеморације и простор на коме се оне одигравају као истовремено материјалне (споменици) и нематеријалне (нарација/пракса, наслеђе). Овај рад, заснивајући се на перформативној дуалности комеморација и простора на којима се оне одигравају, истражује непоходност и ограничења дуалних интерпретација ових догађаја у савременој пракси менаџмента наслеђа. Рад се заснива на студијама случаја везаним за споменике посвећене народно-ослободилачкој борби (НОБ), са посебним акцентом на начин њихове херитизације. На основу анализе поменутих студија случаја, поставља се неколико питања. Уколико иницијални перформанс и даље постоји, може ли споменик бити разумеван као наслеђе? Ако то јесте случај, да ли би се споменици у том случају дефинисали као материјално или као нематеријално наслеђе, или се та два концепта стапају? На крају, имајући у виду промењене наративе у вези са анализираним споменицима, поставља се питање ко и зашто њих данас дефинише као наслеђе?