Памћење спорних легата прошлости или кад култура сећања устукне пред културом поништавања
Remembering Contested Legacies of the Past or When the Culture of Remembrance Gives Way to the Cancel Culture
Апстракт
Свакодневни живот испуњен је бројним сликама онога што је проминуло. Све оне, на различитим основама, остављају траг у времену и тако постају легати прошлости. Иако нам нај-чешће тај наслеђени корпус не прави проблеме како о пореклу тако ни о значењу, нити да ли ћемо га и како памтити, понекад се суочавамо са извесним нелагодама. Примера ради, наслеђе које баштини сећања на колонијализам и ропство, ратове, нуклеарне катастрофе радије бисмо заборавили. Рад трага за одговорима зашто одређени садржаји из прошлости опстају, а други неста-ју, као и када долази до промена њихове интерпретације. Наиме, развој информационих технологија и нових модела комуникаци-ја, поред многих предности, допринео је развоју једне можда не нове, али свакако упадљивије културе размишљања. Базирана на осуди и негирању, критици без могућности адекватне одбране, култура поништавања (или отказивања) присутна је у многим сферама савременог живота. Иако забрана специфичних форми уметничког изражавања има дугу историј...у, данас смо сведоци формирања покрета који се боре за различите видове цензуре, и што је интересантно – они више нису инструисани од стране вла-дајућих структура, већ долазе из саме културе, науке и уметности. Оправдавајући их педагошким разлозима, исправљањем неправди и бригом о култури сећања, непријатни садржаји се избегавају, изложбе се отказују, а споменици се модификују, руше. Допринос уметника и научника ревидира се и оспорава. Из тога произлазе бројна питања. Које идеје инспиришу такве иконокластичке ак-ције? Ко су актери укључени у ове праксе? Када је различитост по-стала проблем, где је нестао дијалог? Које су просторне, социјалне и политичке импликације ових трансформација? У околностима овако муњевитих друштвених промена и (ре)интерпретација, чак и у науци је све теже остати сталожен и објективан. Општа хајка, а понекад и масовна хистерија, потпомажу да се лако склизне у ревизионизам. Уместо да се фокусирамо на могућности које нам отварају различите вредности легата прошлости, чини се да идемо ка томе да ће свако наслеђе, пре или касније, бити спорно.
Everyday life is filled with numerous images of what has passed. All of them, al-though on different bases, leave a mark in time and thus become legacies of the past. Although we usually understand and accept this inherited corpus without a problem, sometimes we face certain inconveniences. For example, we would rather Милица С. БОЖИЋ МАРОЈЕВИЋПамћење спорних легата прошлости или кад култура сећања устукне пред културом поништавања forget the heritage that remind us of colonialism and slavery, civil conflicts, wars, nuclear catastrophes. This paper searches for answers as to why certain contents from the past survive and others disappear, as well as when and why we decide to change their interpretation. Namely, the development of information technol-ogies and new models of communication, in addition to many advantages, has contributed to the development of a perhaps not new, but certainly more striking culture of thinking. Based on condemnation, denial, harsh criticism without the poss...ibility of adequate defence, the cancel culture is present in almost all spheres of everyday life. “Concern” for the culture of memory thus has reached a new level. Although the ban on specific forms of artistic expression has a long history, today we are witnessing the formation of movements that fight by all means for various types of censorship, and interestingly, they are no longer instructed by governing structures, but come from culture, science, and art. Justifying these actions with pedagogical reasons, correcting injustices, and caring for the culture of remem-brance, unpleasant and politically incorrect contents are avoided, exhibitions are cancelled, monuments are occupied, modified, destroyed. The contribution of once famous artists and scientists is being revised and challenged. This raises a number of questions. What ideas inspire such iconoclastic actions? Who are the actors involved in these practices? When diversity became a problem, where did the dialogue go? What are the spatial, social and political implications of these transformations? In the circumstances of such rapid social changes and (re)interpretation, it is increas-ingly difficult to remain calm and objective even in science. The general chase, and sometimes the mass hysteria, help us to easily slip into revisionism. Instead of focusing on the possibilities that different values of the legacies of the past open to us, it seems that we are moving towards the fact that every heritage, sooner or later, will be disputable.
Кључне речи:
прошлост / памћење / култура сећања / баштина / култура поништавања / нежељено наслеђе / past / memory / culture of remembrance / heritage / cancel culture / contested heritageИзвор:
Зборник радова Филозофског факултета у Приштини, 2022, 52, 4, 259-275Издавач:
- Univerzitet u Prištini - Filozofski fakultet, Kosovska Mitrovica
Финансирање / пројекти:
- Пројекат "Човек и друштво у време кризе" финансиран од стране Филозофског факултета Универзитета у Београду
Институција/група
Istorija umetnosti / History of ArtTY - JOUR AU - Божић Маројевић, Милица PY - 2022 UR - http://reff.f.bg.ac.rs/handle/123456789/4092 AB - Свакодневни живот испуњен је бројним сликама онога што је проминуло. Све оне, на различитим основама, остављају траг у времену и тако постају легати прошлости. Иако нам нај-чешће тај наслеђени корпус не прави проблеме како о пореклу тако ни о значењу, нити да ли ћемо га и како памтити, понекад се суочавамо са извесним нелагодама. Примера ради, наслеђе које баштини сећања на колонијализам и ропство, ратове, нуклеарне катастрофе радије бисмо заборавили. Рад трага за одговорима зашто одређени садржаји из прошлости опстају, а други неста-ју, као и када долази до промена њихове интерпретације. Наиме, развој информационих технологија и нових модела комуникаци-ја, поред многих предности, допринео је развоју једне можда не нове, али свакако упадљивије културе размишљања. Базирана на осуди и негирању, критици без могућности адекватне одбране, култура поништавања (или отказивања) присутна је у многим сферама савременог живота. Иако забрана специфичних форми уметничког изражавања има дугу историју, данас смо сведоци формирања покрета који се боре за различите видове цензуре, и што је интересантно – они више нису инструисани од стране вла-дајућих структура, већ долазе из саме културе, науке и уметности. Оправдавајући их педагошким разлозима, исправљањем неправди и бригом о култури сећања, непријатни садржаји се избегавају, изложбе се отказују, а споменици се модификују, руше. Допринос уметника и научника ревидира се и оспорава. Из тога произлазе бројна питања. Које идеје инспиришу такве иконокластичке ак-ције? Ко су актери укључени у ове праксе? Када је различитост по-стала проблем, где је нестао дијалог? Које су просторне, социјалне и политичке импликације ових трансформација? У околностима овако муњевитих друштвених промена и (ре)интерпретација, чак и у науци је све теже остати сталожен и објективан. Општа хајка, а понекад и масовна хистерија, потпомажу да се лако склизне у ревизионизам. Уместо да се фокусирамо на могућности које нам отварају различите вредности легата прошлости, чини се да идемо ка томе да ће свако наслеђе, пре или касније, бити спорно. AB - Everyday life is filled with numerous images of what has passed. All of them, al-though on different bases, leave a mark in time and thus become legacies of the past. Although we usually understand and accept this inherited corpus without a problem, sometimes we face certain inconveniences. For example, we would rather Милица С. БОЖИЋ МАРОЈЕВИЋПамћење спорних легата прошлости или кад култура сећања устукне пред културом поништавања forget the heritage that remind us of colonialism and slavery, civil conflicts, wars, nuclear catastrophes. This paper searches for answers as to why certain contents from the past survive and others disappear, as well as when and why we decide to change their interpretation. Namely, the development of information technol-ogies and new models of communication, in addition to many advantages, has contributed to the development of a perhaps not new, but certainly more striking culture of thinking. Based on condemnation, denial, harsh criticism without the possibility of adequate defence, the cancel culture is present in almost all spheres of everyday life. “Concern” for the culture of memory thus has reached a new level. Although the ban on specific forms of artistic expression has a long history, today we are witnessing the formation of movements that fight by all means for various types of censorship, and interestingly, they are no longer instructed by governing structures, but come from culture, science, and art. Justifying these actions with pedagogical reasons, correcting injustices, and caring for the culture of remem-brance, unpleasant and politically incorrect contents are avoided, exhibitions are cancelled, monuments are occupied, modified, destroyed. The contribution of once famous artists and scientists is being revised and challenged. This raises a number of questions. What ideas inspire such iconoclastic actions? Who are the actors involved in these practices? When diversity became a problem, where did the dialogue go? What are the spatial, social and political implications of these transformations? In the circumstances of such rapid social changes and (re)interpretation, it is increas-ingly difficult to remain calm and objective even in science. The general chase, and sometimes the mass hysteria, help us to easily slip into revisionism. Instead of focusing on the possibilities that different values of the legacies of the past open to us, it seems that we are moving towards the fact that every heritage, sooner or later, will be disputable. PB - Univerzitet u Prištini - Filozofski fakultet, Kosovska Mitrovica T2 - Зборник радова Филозофског факултета у Приштини T1 - Памћење спорних легата прошлости или кад култура сећања устукне пред културом поништавања T1 - Remembering Contested Legacies of the Past or When the Culture of Remembrance Gives Way to the Cancel Culture EP - 275 IS - 4 SP - 259 VL - 52 DO - 10.5937/zrffp52-38747 ER -
@article{ author = "Божић Маројевић, Милица", year = "2022", abstract = "Свакодневни живот испуњен је бројним сликама онога што је проминуло. Све оне, на различитим основама, остављају траг у времену и тако постају легати прошлости. Иако нам нај-чешће тај наслеђени корпус не прави проблеме како о пореклу тако ни о значењу, нити да ли ћемо га и како памтити, понекад се суочавамо са извесним нелагодама. Примера ради, наслеђе које баштини сећања на колонијализам и ропство, ратове, нуклеарне катастрофе радије бисмо заборавили. Рад трага за одговорима зашто одређени садржаји из прошлости опстају, а други неста-ју, као и када долази до промена њихове интерпретације. Наиме, развој информационих технологија и нових модела комуникаци-ја, поред многих предности, допринео је развоју једне можда не нове, али свакако упадљивије културе размишљања. Базирана на осуди и негирању, критици без могућности адекватне одбране, култура поништавања (или отказивања) присутна је у многим сферама савременог живота. Иако забрана специфичних форми уметничког изражавања има дугу историју, данас смо сведоци формирања покрета који се боре за различите видове цензуре, и што је интересантно – они више нису инструисани од стране вла-дајућих структура, већ долазе из саме културе, науке и уметности. Оправдавајући их педагошким разлозима, исправљањем неправди и бригом о култури сећања, непријатни садржаји се избегавају, изложбе се отказују, а споменици се модификују, руше. Допринос уметника и научника ревидира се и оспорава. Из тога произлазе бројна питања. Које идеје инспиришу такве иконокластичке ак-ције? Ко су актери укључени у ове праксе? Када је различитост по-стала проблем, где је нестао дијалог? Које су просторне, социјалне и политичке импликације ових трансформација? У околностима овако муњевитих друштвених промена и (ре)интерпретација, чак и у науци је све теже остати сталожен и објективан. Општа хајка, а понекад и масовна хистерија, потпомажу да се лако склизне у ревизионизам. Уместо да се фокусирамо на могућности које нам отварају различите вредности легата прошлости, чини се да идемо ка томе да ће свако наслеђе, пре или касније, бити спорно., Everyday life is filled with numerous images of what has passed. All of them, al-though on different bases, leave a mark in time and thus become legacies of the past. Although we usually understand and accept this inherited corpus without a problem, sometimes we face certain inconveniences. For example, we would rather Милица С. БОЖИЋ МАРОЈЕВИЋПамћење спорних легата прошлости или кад култура сећања устукне пред културом поништавања forget the heritage that remind us of colonialism and slavery, civil conflicts, wars, nuclear catastrophes. This paper searches for answers as to why certain contents from the past survive and others disappear, as well as when and why we decide to change their interpretation. Namely, the development of information technol-ogies and new models of communication, in addition to many advantages, has contributed to the development of a perhaps not new, but certainly more striking culture of thinking. Based on condemnation, denial, harsh criticism without the possibility of adequate defence, the cancel culture is present in almost all spheres of everyday life. “Concern” for the culture of memory thus has reached a new level. Although the ban on specific forms of artistic expression has a long history, today we are witnessing the formation of movements that fight by all means for various types of censorship, and interestingly, they are no longer instructed by governing structures, but come from culture, science, and art. Justifying these actions with pedagogical reasons, correcting injustices, and caring for the culture of remem-brance, unpleasant and politically incorrect contents are avoided, exhibitions are cancelled, monuments are occupied, modified, destroyed. The contribution of once famous artists and scientists is being revised and challenged. This raises a number of questions. What ideas inspire such iconoclastic actions? Who are the actors involved in these practices? When diversity became a problem, where did the dialogue go? What are the spatial, social and political implications of these transformations? In the circumstances of such rapid social changes and (re)interpretation, it is increas-ingly difficult to remain calm and objective even in science. The general chase, and sometimes the mass hysteria, help us to easily slip into revisionism. Instead of focusing on the possibilities that different values of the legacies of the past open to us, it seems that we are moving towards the fact that every heritage, sooner or later, will be disputable.", publisher = "Univerzitet u Prištini - Filozofski fakultet, Kosovska Mitrovica", journal = "Зборник радова Филозофског факултета у Приштини", title = "Памћење спорних легата прошлости или кад култура сећања устукне пред културом поништавања, Remembering Contested Legacies of the Past or When the Culture of Remembrance Gives Way to the Cancel Culture", pages = "275-259", number = "4", volume = "52", doi = "10.5937/zrffp52-38747" }
Божић Маројевић, М.. (2022). Памћење спорних легата прошлости или кад култура сећања устукне пред културом поништавања. in Зборник радова Филозофског факултета у Приштини Univerzitet u Prištini - Filozofski fakultet, Kosovska Mitrovica., 52(4), 259-275. https://doi.org/10.5937/zrffp52-38747
Божић Маројевић М. Памћење спорних легата прошлости или кад култура сећања устукне пред културом поништавања. in Зборник радова Филозофског факултета у Приштини. 2022;52(4):259-275. doi:10.5937/zrffp52-38747 .
Божић Маројевић, Милица, "Памћење спорних легата прошлости или кад култура сећања устукне пред културом поништавања" in Зборник радова Филозофског факултета у Приштини, 52, no. 4 (2022):259-275, https://doi.org/10.5937/zrffp52-38747 . .