„Фирентински тондо са приказом Поклоњења Христу из збирке Народног музеја у Београду“

Abstract

Фирентински тондо са приказом Поклоњења Христу из колекције Народног музеја у Београду – приписан Лоренцу ди Кредију (Lorenzo di Credi, око 1459–1537), његовој радионици или следбенику – по теми, формату и морфологији, оцртава главни ток уметничке продукције позног 15. и раног 16. века у Фиренци. Тема Поклоњења (adoratio) Христу детету и кружни формат слике често су комбиновани на делима намењеним приватним просторима за молитву. Добро познати верокијевско-кредијевски иконографски образац ове теме кружио је градским сликарским радионицама захваљујући пракси репродуковања предложака. Београдска слика, кватрочентистичка по концепцији, истиче се својим високим сликарским дометом међy многим епигонским „механизованим“ и „серијским“ производима раног 16. века насталим на трагу Ди Кредијеве естетике. Тондо из Београда тумачи се као типичан, стандардни модел маријанске слике, какву је фирентинска породица раног новог века имала на располагању при свакодневним молитвама – она је представљала жижну тачку религиозне контемплације, која је омогућавала емпатичку идентификацију са светим личностима. Полазећи од хипотезе да је дело из Народног музеја првобитно било намењено приватном религиозном искуству, рад посматра београдски tondo crediano у светлу његовог примарног контекста као предмета девоционе намене.

The Florentine Tondo depicting Adoration of Christ from the collection of the National Museum in Belgrade – ascribed to Lorenzo di Credi (ca 1459–1537), his workshop or a follower of his – in terms of its theme, format and morphology, delineates one of the main trends of the artistic production of the late 15 and the early 16th century in Florence. The theme of Adoration (adoratio) of infant Christ and the circular format of the painting were often combined in works intended for private spaces to be used for prayer. The well-known Verrocchio-Credi-type of iconographic model of this theme made its round of the painting workshops of the city owing to the practice of reproducing original models. The picture preserved in Belgrade, even though it is quattrocento in terms of its concept, stands out on account of its painterly achievement from among the many epigonic clichéd and “serial-type” products dating from the early 16th century, created in the footsteps of Di Credi’s aesthetics. The Belgrade Adoration, a work of high painterly value, is a creation of a markedly talented follower of Di Credi from among those belonging to a narrow circle gathered around the artist (closest, in stylistic terms, to works of Tomaso, Il Maestro della Conversazione di Santo Spirito). Proceeding from the hypothesis that the work being preserved in the National Museum was originally intended for a private religious experience, this paper interprets the tondo as a typical, standard model of a devotional picture that represented a focal point of religious contemplation and everyday prayers of a Florentine family from the early New Age. As a witness to and a product of private laicist worship, which placed emphasis on the physical and emotional aspects of religion, the Belgrade tondo served as a powerful and effective material and visual stimulus in the course of a prayer. Through its intimate and close iconography and a markedly sentimental tone, the image enabled a more direct contact between religion and the observer. The establishment of a close connection and sensual, bodily communication facilitated the believer’s empathic identification with and emulation of holy persons (Imitatio Mariae).