Ренесансно сопство и портрет
Само за регистроване кориснике
2009
Књига (Објављена верзија)
,
Филозофски факултет
Метаподаци
Приказ свих података о документуАпстракт
Посматрање портрета из прошлости ствара конфузију
између онога што изгледа да јесте и онога што јесте. Портрети, као сурогат одсутног, отелотворују памћење. Они су
неко друго биће, супротно од посматрача. Они упућују на прошло време и носе, неминовно, поруку о смрти која ће се тек десити, портретисаном и посматрачу. Интелектуална и емотивна
размена која се одвија између портретисаног, одавно мртвог, и
посматрача, сада живог, може бити веома напорна.
Историчари уметности у тој размени показују различите
вештине. Покушавају да разоткрију оно што је испод и изван
представљеног физичког обличја. Својим интерпретацијама
и самопрезентацијама дају нове оквире старим сликама. Теже
да испричају „истиниту причу“ у коју сами верују. Историја
уметности није фикција, али јесте имагинарнија него што смо
спремни да признамо. Пуна је разноликих тумачења, често контрадикторних, из чега произилази да су једна, барем у односу
на друга, нетачна. Персоналност аутора је неизбежна. И поред
труда... да се досегне објективност, персоналност, фројдовски
речено, избија из сваке поре.
Нарочито у интерпретацији портрета. Кад историчари уметности желе да на портрету нешто виде, наћи ће начине да то
докажу. Они приступају лицима одавно мртвих користећи не
само познавање грађе и резултата претходних истраживања, већ и интуицију засновану на лаичкој психологији, стварајући
сопствену физиогномску интерпретацију. Уграђивање властитих фикција, могућно у историји уметности, биће, делом, одлика и ове књиге. Ретки портрети које помињем живе у мојој
имагинацији, као врста аутобиографске приче.
Неки историчари уметности се фокусирају на карактер портретисаног и таленат сликара, други на визуализацију социјалне
конструкције сопства, трећи на сам чин самопредстављања...
Сви у своја размишљања укључују резултате других наука из
области хуманиоре, што је, наравно, неопходно. Којем год методу се приклонили, сви теже да створе што комплетнију слику о некадашњем сопству и његовом представљању. Ја у својој
књизи покушавам то исто. Желим да оцртам свеобухватан
лик портретисаног унутар ренесансне културе и уметности,
уз консултовање извора, различитих дисциплина и метода.
Највише ме, међутим, занима проблем ренесансог сопства и
његове презентације и перцепције.
Портрет, више од других жанрова, допушта слободу
закључивања, јер изазива препознавање и уграђивање личног
искуства и осећања, тренутних рефлексија и расположења. Он
је, у том смислу, попут посматрања одраза у огледалу. У оба
случаја слика функционише као посредник између различитих и подвојених сопстава. Та моћ портрета биће окосница мог
интересовања у овој књизи, а тиме, на неки начин, и мој метод.
Покушаћу да га развијем најпре из размишљања ренесансних
људи о овој теми, посебно тадашњих теоретичара и историчара уметности.
Да би се ишчитало сопство неке епохе, давно је примећено,
потребно је велико знање и таленат. Осећање реда, чак и у стању
хаоса, као једна од примарних особина људског рода, намеће
одређене класификације. У свакој култури, па и ренесансној,
сопства су различита и често међу собом супротстављена. У
време велике духовне кризе изазване потребом за реформом
цркве, која је проистекла у крилу италијанског хуманизма а
потом се разгранала и добила своју изразиту форму у оквиру протестантске и, потом, католичке реформе, ренесансна сопства се још више компликују и рачвају. Плуралитет ренесансних
сопстава и, самим тим, њихове визуализације, намеће потребу
изучавања различитих конфесионалних сопстава у западној Европи – католичког и протестантског (и унутар њега подвајања
бар на лутеранска и калвинистичка). Формулација сопства
мањинских група, нарочито јеврејске, посебна је тема. Прожети потребом за асимилацијом, Јевреји се у интензивном сусрету себе са другима исказују као чврсто опредељени у чувању
специфичних ставова, вредности, понашања и презентације.
Виђење себе као чин рефлексије другог у себи формира сопство тзв. marranosa, покрштених Јевреја са Иберијског полуострва, који, неприхваћени и унутар ортодоксних јеврејских, као
и хришћанских комуна, лутају Европом обликујући веома сложено осећање идентитета. Амбивалентно поимање себе открива се унутар различитих етничких, социјалних, економских,
политичких, територијалних категорија. Ренесансно сопство и
његова презентација су и родно утемељена конструкција. Иако
ме све ове категорије изузетно занимају, њима ће бити посвећена
друга, а не ова књига. У овој ме занимају основне особине бића
и његове визуализације у ренесансној хуманистичкој култури,
најпре у Италији.
Ренесансни портрет решавао је вечно питање односа
индивидуализације и њене визуализације. Успоставио је стандарде који су, уз мање или више модификација, оквири свих
будућих приказивања људи: владарски портрет од времена
ренесансе наовамо постајао је још владарскији, портрет интелектуалца још интелектуалнији, жене женственији, детета
детињастији. Ти ме стандарди, као и сложене функције портрета, неће занимати у овој књизи. Али питања са-присутности
портретисаног и његовог портрета хоће. Као и она како је у тој
са-присутности присуствовао ондашњи посматрач.
Ренесансни портрет често је тежио и понекад успевао да
представи унутрашње биће појединачног човека. Зашто сам у
то уверена, покушала сам да објасним у овој књизи.
Кључне речи:
портрет / ренесансно сопство / Self and Identity / Renaissance Studies / Renaissance Humanism / Renaissance Art / Italian Renaissance Art / Self Portraiture / Self-PortraitsИзвор:
2009Издавач:
- Филозофски факултет
Институција/група
Istorija umetnosti / History of ArtTY - BOOK AU - Брајовић, Саша PY - 2009 UR - http://reff.f.bg.ac.rs/handle/123456789/4432 AB - Посматрање портрета из прошлости ствара конфузију између онога што изгледа да јесте и онога што јесте. Портрети, као сурогат одсутног, отелотворују памћење. Они су неко друго биће, супротно од посматрача. Они упућују на прошло време и носе, неминовно, поруку о смрти која ће се тек десити, портретисаном и посматрачу. Интелектуална и емотивна размена која се одвија између портретисаног, одавно мртвог, и посматрача, сада живог, може бити веома напорна. Историчари уметности у тој размени показују различите вештине. Покушавају да разоткрију оно што је испод и изван представљеног физичког обличја. Својим интерпретацијама и самопрезентацијама дају нове оквире старим сликама. Теже да испричају „истиниту причу“ у коју сами верују. Историја уметности није фикција, али јесте имагинарнија него што смо спремни да признамо. Пуна је разноликих тумачења, често контрадикторних, из чега произилази да су једна, барем у односу на друга, нетачна. Персоналност аутора је неизбежна. И поред труда да се досегне објективност, персоналност, фројдовски речено, избија из сваке поре. Нарочито у интерпретацији портрета. Кад историчари уметности желе да на портрету нешто виде, наћи ће начине да то докажу. Они приступају лицима одавно мртвих користећи не само познавање грађе и резултата претходних истраживања, већ и интуицију засновану на лаичкој психологији, стварајући сопствену физиогномску интерпретацију. Уграђивање властитих фикција, могућно у историји уметности, биће, делом, одлика и ове књиге. Ретки портрети које помињем живе у мојој имагинацији, као врста аутобиографске приче. Неки историчари уметности се фокусирају на карактер портретисаног и таленат сликара, други на визуализацију социјалне конструкције сопства, трећи на сам чин самопредстављања... Сви у своја размишљања укључују резултате других наука из области хуманиоре, што је, наравно, неопходно. Којем год методу се приклонили, сви теже да створе што комплетнију слику о некадашњем сопству и његовом представљању. Ја у својој књизи покушавам то исто. Желим да оцртам свеобухватан лик портретисаног унутар ренесансне културе и уметности, уз консултовање извора, различитих дисциплина и метода. Највише ме, међутим, занима проблем ренесансог сопства и његове презентације и перцепције. Портрет, више од других жанрова, допушта слободу закључивања, јер изазива препознавање и уграђивање личног искуства и осећања, тренутних рефлексија и расположења. Он је, у том смислу, попут посматрања одраза у огледалу. У оба случаја слика функционише као посредник између различитих и подвојених сопстава. Та моћ портрета биће окосница мог интересовања у овој књизи, а тиме, на неки начин, и мој метод. Покушаћу да га развијем најпре из размишљања ренесансних људи о овој теми, посебно тадашњих теоретичара и историчара уметности. Да би се ишчитало сопство неке епохе, давно је примећено, потребно је велико знање и таленат. Осећање реда, чак и у стању хаоса, као једна од примарних особина људског рода, намеће одређене класификације. У свакој култури, па и ренесансној, сопства су различита и често међу собом супротстављена. У време велике духовне кризе изазване потребом за реформом цркве, која је проистекла у крилу италијанског хуманизма а потом се разгранала и добила своју изразиту форму у оквиру протестантске и, потом, католичке реформе, ренесансна сопства се још више компликују и рачвају. Плуралитет ренесансних сопстава и, самим тим, њихове визуализације, намеће потребу изучавања различитих конфесионалних сопстава у западној Европи – католичког и протестантског (и унутар њега подвајања бар на лутеранска и калвинистичка). Формулација сопства мањинских група, нарочито јеврејске, посебна је тема. Прожети потребом за асимилацијом, Јевреји се у интензивном сусрету себе са другима исказују као чврсто опредељени у чувању специфичних ставова, вредности, понашања и презентације. Виђење себе као чин рефлексије другог у себи формира сопство тзв. marranosa, покрштених Јевреја са Иберијског полуострва, који, неприхваћени и унутар ортодоксних јеврејских, као и хришћанских комуна, лутају Европом обликујући веома сложено осећање идентитета. Амбивалентно поимање себе открива се унутар различитих етничких, социјалних, економских, политичких, територијалних категорија. Ренесансно сопство и његова презентација су и родно утемељена конструкција. Иако ме све ове категорије изузетно занимају, њима ће бити посвећена друга, а не ова књига. У овој ме занимају основне особине бића и његове визуализације у ренесансној хуманистичкој култури, најпре у Италији. Ренесансни портрет решавао је вечно питање односа индивидуализације и њене визуализације. Успоставио је стандарде који су, уз мање или више модификација, оквири свих будућих приказивања људи: владарски портрет од времена ренесансе наовамо постајао је још владарскији, портрет интелектуалца још интелектуалнији, жене женственији, детета детињастији. Ти ме стандарди, као и сложене функције портрета, неће занимати у овој књизи. Али питања са-присутности портретисаног и његовог портрета хоће. Као и она како је у тој са-присутности присуствовао ондашњи посматрач. Ренесансни портрет често је тежио и понекад успевао да представи унутрашње биће појединачног човека. Зашто сам у то уверена, покушала сам да објасним у овој књизи. PB - Филозофски факултет T1 - Ренесансно сопство и портрет UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_reff_4432 ER -
@book{ author = "Брајовић, Саша", year = "2009", abstract = "Посматрање портрета из прошлости ствара конфузију између онога што изгледа да јесте и онога што јесте. Портрети, као сурогат одсутног, отелотворују памћење. Они су неко друго биће, супротно од посматрача. Они упућују на прошло време и носе, неминовно, поруку о смрти која ће се тек десити, портретисаном и посматрачу. Интелектуална и емотивна размена која се одвија између портретисаног, одавно мртвог, и посматрача, сада живог, може бити веома напорна. Историчари уметности у тој размени показују различите вештине. Покушавају да разоткрију оно што је испод и изван представљеног физичког обличја. Својим интерпретацијама и самопрезентацијама дају нове оквире старим сликама. Теже да испричају „истиниту причу“ у коју сами верују. Историја уметности није фикција, али јесте имагинарнија него што смо спремни да признамо. Пуна је разноликих тумачења, често контрадикторних, из чега произилази да су једна, барем у односу на друга, нетачна. Персоналност аутора је неизбежна. И поред труда да се досегне објективност, персоналност, фројдовски речено, избија из сваке поре. Нарочито у интерпретацији портрета. Кад историчари уметности желе да на портрету нешто виде, наћи ће начине да то докажу. Они приступају лицима одавно мртвих користећи не само познавање грађе и резултата претходних истраживања, већ и интуицију засновану на лаичкој психологији, стварајући сопствену физиогномску интерпретацију. Уграђивање властитих фикција, могућно у историји уметности, биће, делом, одлика и ове књиге. Ретки портрети које помињем живе у мојој имагинацији, као врста аутобиографске приче. Неки историчари уметности се фокусирају на карактер портретисаног и таленат сликара, други на визуализацију социјалне конструкције сопства, трећи на сам чин самопредстављања... Сви у своја размишљања укључују резултате других наука из области хуманиоре, што је, наравно, неопходно. Којем год методу се приклонили, сви теже да створе што комплетнију слику о некадашњем сопству и његовом представљању. Ја у својој књизи покушавам то исто. Желим да оцртам свеобухватан лик портретисаног унутар ренесансне културе и уметности, уз консултовање извора, различитих дисциплина и метода. Највише ме, међутим, занима проблем ренесансог сопства и његове презентације и перцепције. Портрет, више од других жанрова, допушта слободу закључивања, јер изазива препознавање и уграђивање личног искуства и осећања, тренутних рефлексија и расположења. Он је, у том смислу, попут посматрања одраза у огледалу. У оба случаја слика функционише као посредник између различитих и подвојених сопстава. Та моћ портрета биће окосница мог интересовања у овој књизи, а тиме, на неки начин, и мој метод. Покушаћу да га развијем најпре из размишљања ренесансних људи о овој теми, посебно тадашњих теоретичара и историчара уметности. Да би се ишчитало сопство неке епохе, давно је примећено, потребно је велико знање и таленат. Осећање реда, чак и у стању хаоса, као једна од примарних особина људског рода, намеће одређене класификације. У свакој култури, па и ренесансној, сопства су различита и често међу собом супротстављена. У време велике духовне кризе изазване потребом за реформом цркве, која је проистекла у крилу италијанског хуманизма а потом се разгранала и добила своју изразиту форму у оквиру протестантске и, потом, католичке реформе, ренесансна сопства се још више компликују и рачвају. Плуралитет ренесансних сопстава и, самим тим, њихове визуализације, намеће потребу изучавања различитих конфесионалних сопстава у западној Европи – католичког и протестантског (и унутар њега подвајања бар на лутеранска и калвинистичка). Формулација сопства мањинских група, нарочито јеврејске, посебна је тема. Прожети потребом за асимилацијом, Јевреји се у интензивном сусрету себе са другима исказују као чврсто опредељени у чувању специфичних ставова, вредности, понашања и презентације. Виђење себе као чин рефлексије другог у себи формира сопство тзв. marranosa, покрштених Јевреја са Иберијског полуострва, који, неприхваћени и унутар ортодоксних јеврејских, као и хришћанских комуна, лутају Европом обликујући веома сложено осећање идентитета. Амбивалентно поимање себе открива се унутар различитих етничких, социјалних, економских, политичких, територијалних категорија. Ренесансно сопство и његова презентација су и родно утемељена конструкција. Иако ме све ове категорије изузетно занимају, њима ће бити посвећена друга, а не ова књига. У овој ме занимају основне особине бића и његове визуализације у ренесансној хуманистичкој култури, најпре у Италији. Ренесансни портрет решавао је вечно питање односа индивидуализације и њене визуализације. Успоставио је стандарде који су, уз мање или више модификација, оквири свих будућих приказивања људи: владарски портрет од времена ренесансе наовамо постајао је још владарскији, портрет интелектуалца још интелектуалнији, жене женственији, детета детињастији. Ти ме стандарди, као и сложене функције портрета, неће занимати у овој књизи. Али питања са-присутности портретисаног и његовог портрета хоће. Као и она како је у тој са-присутности присуствовао ондашњи посматрач. Ренесансни портрет често је тежио и понекад успевао да представи унутрашње биће појединачног човека. Зашто сам у то уверена, покушала сам да објасним у овој књизи.", publisher = "Филозофски факултет", title = "Ренесансно сопство и портрет", url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_reff_4432" }
Брајовић, С.. (2009). Ренесансно сопство и портрет. Филозофски факултет.. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_reff_4432
Брајовић С. Ренесансно сопство и портрет. 2009;. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_reff_4432 .
Брајовић, Саша, "Ренесансно сопство и портрет" (2009), https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_reff_4432 .