The use of hashish and opium: A Contribution Towards Study of Everyday Life in the Early Modern Balkans

Abstract

Before the bans, aimed at limiting their consummation, hashish and opium had been used for medical purposes, whose prolonged consumption used to turn into addiction. The peculiarity of Muslim societies that spread with the expansion of Islam is characterized by the use of opium and hashish for non-medical purposes. Such “recreational” practice has been discovered and

described by Western sources in everyday life and mentalities. Preserved doc- uments and Western literary reports that describe journeys show that hash- ish and opium were used in early modern Balkans. They were used by indi- viduals from Balkan societies, from the part that was integrated into the Ot- toman religious and military system. Members of certain religious orders

(dervishes) and members of military ranks that used opiates to endure war hardships were mentioned as consumers of opium. Traditions from the late

19th and early 20th centuries lead to a conclusion that the Christians were al- so familiar with their intoxicating effects, but used mentioned opiates to a

much lesser extent than the Ottomans. This study is intended to emphasize the fact that hashish and opium were used in the early modern Balkans and to identify their main consumers, and, to some extent, illustrate how the Western sources viewed the use of hashish and opium in everyday life. It is necessary to stress that this is a preliminary study, which aims at offering a glimpse into what may be considered as a Western perception of the everyday life in the early modern Balkans under the Ottoman rule, and that is, at the same time, limited by the scarcity of sources.

Истраживање представља покушај утврђивања обима употребе хашиша и опијума на раномодерном Балкану, који су временом постали уско повезани са свакодневицом извесног процента султанових поданика. Оно је ограничено малим бројем сачуваних извора, што истраживачу не допушта доношење чврстих закључака. У време експанизије на Балкан Османско царство представљало је делимично изграђено друштво, које је своју снагу заснивало на исламском наслеђу и шеријату (верском праву), које је дефинисало људску свакодневицу. У том контексту треба тражити место хашиша и опијума, и однос које су османске власти заузеле према њима. Последњих деценија 16. века Османлије су оствариле свој врхунац, освојивши до тада највећи део Балкана. С дугом традицијом уживања на Средњем Истоку наведена наркотичка средства постали су саставни део свакодневице дела муслиманског друштва које се развијало на Полуострву. Ретки извори који третирају ову тему допуштају закључак да се прихватање хашиша и опијума одвијало постепено, у директној зависности од интензивирања процеса исламизације, које је и створило претпоставке за развој балканско-исламског друштва. Међутим, сам обим потрошње ових наркотика није могуће утврдити јер иста историјска грађа не допушта заснивање било какве статистике. С друге стране, са сигурношћу се може тврдити да је њео њихових конзумената припадао управно-војном апарату (asker), мада су се и поједини верски редови издвојили као њихови потрошачи. Употребу наркотичких сусптанци поједини историчари сагледавали су и кроз појаву и употребу кафе и дувана у османском друштву, који су своју прву експанзију доживели почетком 17. века. То је изазвало доношење и првих забрана против њихове употребе од стране верских и управних аутори- тета у османском друштву. У прилог томе говори и став београдског муле

Ибрахима Искендера ел-Босневија (познатијег као Muniri Belgradi), који је у свом спису насталом почетком 17. века исказао све штетности употребе

опијума. Забрана употребе опијума донета у време Мехмеда IV, у исто вре- ме била је усмерена и против употребе дувана, али и против кафана. С дру- ге стране, хашиш је изгледа био у употреби у османском друштву од почет- ка 16. века, када су се издвојиле посебне радње за његову продају познате као

духан-хане (duhan-hanas) у којима је и он продаван. Све чешћи ратови са суседима навели су Порту да почне попустљивије да гледа на конзумацију ових опијата. Сачувана историјска врела несумњиво

указују да је током Великог турског рата (1683–1699) османска војска кори- стила хашиш и опијум уз знање и толерисање власти, да би издржала све не- воље које је рат носио. Могуће је претпоставити да је и током претходних

ратова власт толерантније гледала на њихову употребу од стране војног еле- мента. Поред тога, било је раширено схватање да они помажу људима да

лакше преброде налете куге, због чега је у време ове епидемије расла и њи- хова потрошња. Ова констатација се посебно односи на опијум, јер је било

раширено схаватање да опијум представља врсту медикамента који је сузби- јао њен разорни ефекат. Временом су хашиш и опијум постали познати и

хришћанским султановим поданицима, о чему сведочи и народна (епска) поезија.

Слично као и у случају дувана, који је након доношења у Османско цар- ство убрзо по укидању забрана о његовој употреби почео и да се произво- ди, отпочео је и узгој биљних култура од којих су се наведени наркотици до- бијали. То је допринело томе да се Османско царство временом издвоји

као значајан извозник опијума у западну Европу, што британски извори, у

првом реду регистри Левантске компаније доказују. Повећаном култива- цијом културе мака ради добијања опијума, поједини делови Анадолије

(данашња Мала Азија) познати по његовој производњи, добили су нова имена, што случај Афјона Кара-хисара доказује. Током целог 19. века Османско царство наставило је да фигурира као значајан извозник опијума,

до када се на Балкану као најзначајнија област у којој се он производио из- двојила Македонија.