Филозофија историје Димитрија Љотића

Abstract

Овај рад има за циљ да на основу међуратних дела Димитрија Љотића (1891–1945), српског и југословенског правника и политичара, утврди његову филозофију историје, те њене узоре и идеолошке импликације. Истраживање је било усмерено ка уочавању великих историјских наратива које је Љотић у својим делима репродуковао, ка разазнавању Љотићеве периодизације историје и анализи слике историјских епоха и преломних догађаја у његовим делима. Како је утврђено да Љотић детерминистички посматра ток историје, било је неизоставно посветити се и његовим прогнозама за будућност.

Dimitrije Ljotić, an interwar Yugoslav fascist ideologue, had a vision of history that consisted of two main themes. Firstly, he believed in the ever-presence of the spirit, whose strength determined the well-being of nations. Secondly, the weakness of the spirit produced the Ljotić’s boogeyman – revolutions. This paper shows Ljotić’s images and interpretations of historical eras: his respect for ancient Rome, his adoration of the Middle Ages, and his disgust for the French Revolution. Ljotić predicted the ultimate victory of communism, which he resented. Thus, his philosophy of history can be evaluated as deterministic and pessimistic. Ljotić’s grand narrative was at the meeting point of the national-socialist racialist narrative and the anti-revolutionary narrative of Charles Maurras. Ljotić believed that after 1789 world history was a struggle between the Jews and the Christians. He romanticized the Ancien Regime and painted the French and the October Revolution with the darkest of colors.