Neoaristotelovski moralni naturalizam i evoluciona biologija

Abstract

Један од централних проблема савремене етике тиче се одно- са биологије као природне науке и морала. Мада међу филозофима постоји готово општи консензус да биологија и еволуциона прошлост човека имају некакву улогу у обликовању моралног расуђивања и понашања, ова веза се ипак сматра загонетном. Наиме, нема конклузивних доказа да биолош- ко устројство јединке и њено еволуционо порекло директно детерминишу било који облик понашања, па тако ни морално понашање и суђење. С друге стране, ствар је отворене дебате да ли биологија може да пружи одговор на питање о објективности моралних вредности, а расправе се углавном воде око питања да ли на основу научних сазнања о еволуционом процесу и њего- вим учинцима можемо да пружимо оправдање морала, односно да ли позна- вање еволуционе историје представља потпору моралном реализму, то јест моралном натурализму, као његовој посебној варијанти. Иако је доминантна струја у еволуционој метаетици та да теорија еволуције подрива морални реализам, један број аутора сматра да је из чињеница природне историје ор- ганизма могуће извести вредносне судове или у природи људских бића от- крити одговарајуће нормативне карактеристике које особу чине моралном. Ови аутори се махом позивају на Аристотела, а његов аргумент на основу функције из Никомахове етике сматра се претечом оваквог приступа. Из тог разлога, фокусираћу се на неоаристотеловски морални натурализам, који је зачет половином 20. века у радовима Елизабет Енском и Филипе Фут, крчећи пут за ревитализацију неоаристотеловске етике врлине. Како се обично сма- тра да биологија и експланаторна улога функционалног језика у биологији не иду у прилог натурализацији етике, покушаћу да покажем због чега је овај пројекат тешко остварив.