Лов у средњовековној Србији: историјски извори и археозоолошка сведочанства

Abstract

Територија Србије је током средњег века обиловала шумама у којима је живела разноврсна и многобројна дивљач. У средњовековном друштву лов је био обавеза зависног становништва и главна забава владајућег слоја, али и прилика за вежбу и одржавање кондиције у условима мира, која је обезбеђивала и богату трпезу. У овом раду приказани су подаци о лову које пружају различити историјски извори, као и резултати добијени археозоолошким анализама фаунистичког материјала. Трагови о присуству одређених дивљих врста на простору средњовековне Србије сачували су се у топономастици и у писаним историјским изворима, док су неке врсте животиња приказане веома верно, на фрескама цркава. Бројне су представе дивљачи и лова на стећцима, на основу којих се могу реконструисати начин лова различитих животиња, као и обичаји везани за ову активност. Резултати добијени археозоолошким анализама фаунистичког материјала су, за сада, малобројни, али ипак сугеришу већи значај сточарства, и споредну улогу лова у економији средњовековних насеља и манастира. Скромни подаци показују да су у средњем веку ловљене дивље свиње, јелени, срндаћи, медведи и зечеви, односно животињске врсте које су становале у околини локалитета и које су свакодневно биле доступне становништву.