Vizantijska crkva. Obrazovanje arhitektonske slike svetosti. Preispitivanja, problematika i perspektive proučavanja vizantijske sakralne arhitekture

Abstract

Један од кључних постулата ове књиге је „архитектура јесте уметност“. Овај навод може да звучи банално. Међутим они који се баве историјом уметности знају да то није тако очигледно. Наиме, само инсистирање на „византијској уметности и архитектури“ у универзитетским истраживањима садржи тихо стављање архитектуре на ободе или чак изван уметности.

Други резулати односе се на сагледавање ванвременског квалитета византијске црквене архитектуре. Стевовићево истраживање ових дубинских слојева и идејних основа византијске архитектуре узвишава наше разумевање византијског света. „Византинци и византијски свет су били комплексни и они су живели у, за нас, тешко схватљивом безвременом простору“. „Платон, неоплатониста Плотин, Михаило Псел у 11. веку, Лав Шести у 9. и 10. веку, Михаило Аталијат, сви су они у том свету Византинаца били савременици“. Станковић је оценио да је професор Стевовић у изнијансираном приказивању ванвременског квалитета византијске сакралне архитектуре то успео да покаже.