Шумови у комуникацији : "двострука обавезност" током епидемије ковида 19 у Србији.

Abstract

In this paper, through the application of the concept of double bind, formulated by the British anthropologist Gregory Bateson and his associates, the communicative contradiction of messages and instructions related to behavior in circumstances of epidemiological danger, announced by the government officials, doctors and the Crisis Staff during the corona virus epidemic in Serbia will be considered, as well as the consequences of such communication dissonance on the public perception of preventive and restrictive measures. The concept of double bind, which implies communication during which an individual or group from the position of authority continuously receives two or more conflicting messages that are mutually exclusive, without the possibility of feedback and resolving contradictions, is applicable to any type of cultural communication where it is important, although difficult, to correctly distinguish the obtained information. During the COVID-19 epidemic in Serbia, public messages concerning the degree of danger posed by the virus, contagion and mortality, vulnerable groups, the possibility of acquiring collective immunity, effective prevention measures, etc., were often accompanied by contradictory statements from policy makers or their actions, behavior and non-verbal communication that were contrary to what was verbally communicated and recommended. Since the communication was mostly oneway during the epidemic, because information was announced from the position of authority, through the media and at press conferences that were suspended for a certain period, without the possibility of clarifying the dilemmas, the collective dissatisfaction of recipients caused by misunderstandings and contradictions often manifested itself through humor, satire, refusal of obedience, protests, etc. This paper will consider the way in which double bind can represent a form of control and a shift of responsibility not only at the individual or family level, but also at the level of the society as a whole.

У овом раду ће кроз употребу концепта двоструке обавезаности, формулисаног од стране британског антрополога Грегорија Бејтсона (Gregory Bateson) и његових сарадника, бити разматрана контрадикторност порука и инструкција везаних за понашање у условима епидемиолошке опасности, саопштаваних од стране представника власти, лекара и Кризног штаба током трајања епидемије коронавируса у Србији, као и последице такве комуникацијске дисонанце по јавну перцепцију превентивних и рестриктивних мера. Концепт двоструке обавезаности, који подразумева комуникацију током које појединац или група са позиције ауторитета континуирано добија две или више порука које се међусобно искључују, при чему не постоји могућност повратне комуникације и разрешења контрадикције, применљив је на сваки вид културне комуникације у којој је важно, а отежано, исправно разлучити добијене информације. Током епидемије ковида 19 у Србији, јавне поруке о степену опасности коју вирус носи, заразности и смртности, о угроженим групама, могућности стицања колективног имунитета, ефикасним мерама превенције итд., често су биле праћене контрадикторним изјавама креатора јавних политика или њиховим поступцима, понашањем и невербалном комуникацијом који су били супротни од вербално саопштеног и препорученог. Како је комуникација током трајања епидемије била махом једносмерна, јер су информације саопштаване са позиција ауторитета, кроз медије и на конференцијама за штампу, које су у одређеном периоду биле обустављене, а без могућности разјашњења насталих дилема – колективно незадовољство прималаца порука, узроковано неразумевањем и контрадикцијама, често се испољавало кроз хумор, сатиру, одбијање послушности, протесте и сл. У овом раду ће бити размотрен начин на који двостука обавезаност може представљати вид контроле и пребацивања одговорности не само на индивидуалном или породичном плану, већ и на нивоу целог друштва.