Руски триодни стихирар с краја XII века – рукопис Хиландар 307

Abstract

Рукопис Хиландар 307, триодни стихирар с краја XII века, један је од најстаријих словенских рукописа који се чувају у манастиру Хиландар. Рукопис није сачуван у целости – недостаје његов почетак у којем су се налазиле стихире Ускршњег циклуса; у сачуваном делу, налазе се стихире из Пентикостара. Написан је рускословенским језиком. Рукопис припада најстаријем фонду манастирских рукописа, а ту је вероватно доспео још у почетној фази формирања библиотеке. Његово присуство у српском манастиру потврђује да није било језичких или практичних литургијских препрека за његову употребу у оквиру богослужења. Будући да у српској писаној традицији нема сачуваних стихирара као посебних литургијских књига садржај овог рукописа је веома занимљив. У овом раду истражујемо однос између стихирара и одговарајућих служби у најстаријем српском триоду, преписаном у првој половини XIII века, а који се чува у Руској народној библиотеци у Санкт Петербургу (F. п. I. 68). Као примери одабране су две службе – служба на Преполовљење празника и служба Светим Оцима Првог васељенског сабора. Већ почетно детаљно поређење открива различите преводе текстова који се јављају у оба рукописа. Такође, установили смо да се само део стихира из стихирара појављује у целовитим службама у триоду, у којим стихире чине само један део службе.

MS Hilandar 307, a triodion sticherarion from the late 12th century, is one of the oldest Slavonic manuscripts kept at Hilandar. The manuscript has not survived in its entirety – it is missing the first part which contained stichera of the Lenten cycle; the extant part contains the pentecostarion cycle of stichera. It was written in the Russian recension. The manuscript has probably been kept at the monastery ever since its establishment and could have been even procured by St. Sava at the time of the formation of the monastery library. Its presence at the Serbian monastery confirms that there were no linguistic or practical liturgical obstacles to its use in religious services. Since the Serbian manuscript heritage does not include surviving sticheraria as a type of liturgical book, its content is highly interesting. This paper explores the interrelationship between the sticherarion and corresponding services in the oldest Serbian triodion, copied in the first half of the 13th century and now kept in the National Library of Russia in Saint Petersburg (F. п. I. 68). Two services were selected as examples – the service for the Mid-Pentecost (Midfeast) and the service to the Holy Fathers of the First Ecumenical Council. An initial careful comparison already revealed the appearance of different translations of the texts shared by both manuscripts. Also, it was found that only a part of stichera in the sticherarion appear in full triodion services, in which stichera make up just one segment of the service as a complex hymnographic ensemble.