„Руски крсташи“ у Србији 1876. године – једина нада за спас

Abstract

Циљ рада је да питање руских добровољаца у Србији у време Првог српско-турског рата 1876. представи са аспекта емотивних и људских погледа савременика, који су у кратком времену потиснути у други план и, врло брзо, као такви су заборављени. Томе је видно допринео пораз Србије у рату, а права истина је још више затамњена после тешких догађаја из Другог српско-турског рата (1877–1878). Тада је, после успешне заједничке српско-руске војне кампање, дошло до руско-турских мировних преговора и Санстефанског мира (3. март 1878). Под баластом грубе стварности и заштите руских државних интереса након победничког рата против Османског царства, уговорене границе Велике Бугарске страховито су погађале српске интересе. Због тога се краткотрајно српско-руско савезништво ускоро преобратило у налете међусобних оптужби, осуђивања и порицања. Многи прворазредни извори помогли су нам да реконструишемо несталу историјску слику о томе шта је у моралном погледу за српску борбу значио долазак руских добровољаца.

Княжество Сербия объявило войну Османской империи в 1876 году, хотя оно было абсолютно не готово ни в военном, ни в финансовом отношении. Разрываясь между историческим обязательством реагировать и защищать своих бесправных братьев под властью Османской империи и тем фактом, что вся дипломатия, и особенно российские официальные лица, советовали ему сохранять мир, Княжество Сербия оказалось в агонии. Решение о начале войны о начале войны созревало почти год. Моральная и материальная помощь русского народа в борьбе за справедливость, гуманность и свободу имела огромное значение , учитывая, что противник был гораздо сильнее. Однако основной действующей силой в Первой сербско-турецкой войне были русские офицеры во главе с генералом Михаилом Григорьевичем Черняевым, а также другими добровольцами, прибывшими в Сербию летом и осенью 1876 г., понимая величие жертвы в схватке, превосходившей человеческие силы. Сербский политик в тяжелые минуты после поражения утверждал, что жертвы пали не напрасно, потому что „общность с нашими старшими братьями была укреплена кровью“.