Jačanje rezilijentnosti pojedinaca i zajednice u uslovima novih bezbedonosnih rizika i pretnji

Abstract

Vanredna situacija predstavlja neočekivanu, obično iznenadnu opasnost po život i zdravlje ljudi kao što je npr. pandemija. Ona može biti prirodna ili izazvana od strane čoveka. Karakteriše je ugroženost velikog broja ljudi, često i njihovih osnovnih potreba. Takođe, remeti se socijalna i ekološka ravnoteža u zajednici i dolazi do psiholoških posledica. Specifičnost epidemije kao bezbedonosnog rizika ogleda se u tome što je ona nevidljiv neprijatelj, dolazi do oboljevanja (nemogućnost za rad, teško stanje, smrt). Ima eksplozivan tok i prenosi se u druge gradove i zemlje. Veliki je udar na zdravstveni sistem koji se muči da obuzda epidemiju, a psihološke posledice po stanovništvo su mnogobrojne (žrtve su svi, socijalna distanca utiče na odnose, izolacija i karantin utiču na depresivno raspoloženje, javljanje straha usled pravih i lažnih vesti…). Posao psihijatara, psihologa i drugih pomagača u bilo kojoj kriznoj situaciji je da organizuju prvu psihološku pomoć za pogođeno stanovništvo. To je otežano ukoliko je pogođeno stanovništvo cela populacija, kao i kada su sami psihijatri i psiholozi žrtve situacije. Intervencije su, stoga, morale biti modifikovane – prelazak na onlajn sistem. Proces pomaganja obuhvata sledeće korake: 1) trijaža i uspostavljanje kontakta; 2) aktivno slušanje; 3) smirivanje; 4) pomaganje u prevladavanju; 5) davanje informacija. Rezilijentnost pogođenih može se jačati na različite načine. Neki od primera su raniji ili tokom krize stečeni resursi pojedinaca, zatim socijalna podrška, sprovođenje rituala, prevladavanje, sprovođenje akcija u zajednici, SOS linija i ekonomska pomoć države. Nivo rezilijentnosti se može podići kroz sistemsku samorefleksiju koja podrazumeva introspekciju emotivnih stanja, prepoznavanje okidača, promenu percepcije i uočavanje prilika, fokus na lični rast i evaluaciju preduzetih aktivnosti.