Лице и наличје транзиције Савамале: од мочваре до тезауруса историје Србије

Abstract

Идеологије реконструкције градова у својој сржи почивају на мењању старе структуре ради стварања хуманије животне средине. Но, измене урбаног пејзажа често немају подршку становништва. На нашем поднебљу нарочито, пошто нас је искуство научило да уређење градова по мери његових житеља све чешће уступа место интересима крупног капитала. Уколико бисмо као студију случаја узели актуелно преуређење Савамале, анализирајући доступне изворе, могли бисмо рећи да атмосфера отпора прати њен развој од самих почетака, односно исушивања Баре Венеције, преко формирања прве железнице, па све до њеног укидања и изградње Београда на води. Рад испитује шта најста- рији део града губи, а шта добија измештањем београдског железничког чвора, уређењем приобаља и дуго чеканим силаском на реке. Фокус у истраживању стављен је на последњу у низу промена које прате овај потез, односно на пренамену станичне зграде у музеј који ће баштинити историју Србије.

The ideologies of urban reconstruction are primarily based on changing the old structure to create a more humane environment. However, changes to the urban landscape often do not have the support of the general population. Especially in these spaces, since experience has taught us that the shaping of cities according to the needs of its inhabitants is increasingly giving way to the interests of “big money”. If we were to take the current reconstruction of Savamala as a case study, we could say that resistance follows its development from the very beginning, i.e., the draining of Bara Venecija, the building of the first railway, as well as its abolition and the construction of the Belgrade Waterfront. This paper examines the loses and gains of the restructuring of Savamala, especially with the relocation of the railway station to Prokop and with reconstruction of the old station building into a museum dedicated to the history of Serbia.