Lična autonomija i političko odlučivanje

Abstract

Koncepcija lične autonomije koju ću razmatrati u svojoj doktorskoj disertaciji zasnovana je na shvatanju autonomije Džona Stjuarta Mila prema kojem je delatnik autonoman u onoj meri u kojoj se rukovodi sopstvenim preferencijama. Milovska koncepcija lične autonomije koju su Hari Frankfurt i Džerald Dvorkin razvili naziva se hijerarhijskom analizom lične autonomije zato što podrazumeva da je delatnik autonoman u pogledu želje za određenim stanjem stvari, ukoliko ima želju da ima želju za određenim stanjem stvari. Jedan od glavnih kvaliteta hijerarhijske analize lične autonomije je taj što ne zahteva od osobe da ima određene vrednosti da bi se smatrala autonomnom. Vrednosna varijabilnost hijerarhijske analize lične autonomije čini je pogodnim sredstvom za odlučivanje u mnogim političkim raspravama u kojima jedna strana afirmiše slobodu izbora delatnika, dok druga dovodi u pitanje autentičnost njegovih želja ističući nelegitimne uticaje koje delatnik trpi ili je pretrpeo. Prva strana kritikuje drugu za paternalizam, dok druga kritikuje prvu zbog ignorisanja nelegitimnih uticaja koji su oblikovali želje delatnika. Određenjem lične autonomije može se ustanoviti u kojim slučajevima su ove kritike opravdane, a u kojima su pogrešno upućene. Neautonomne preferencije ne predstavljaju problem samo za ličnu autonomiju građana, nego i za zajednice sa demokratskim uređenjem. Odluke u demokratskoj zajednici crpe legitimitet iz većinske podrške građana, pa tako što je veći udeo neautonomnih preferencija među preferencijama građana, više se podriva legitimitet demokratski donesenih odluka. Pokušaj da se konstruktivno doprinese rešenju navedenog problema predstavlja glavni cilj moje doktorske disertacije.