Метадискурс у Вазаријевим „Животима славних сликара, вајара и архитеката“

Abstract

Писање било ког текста не подразумева и не може се свести на просту екстернализацију идеја, мисли, ставова и увида аутора, већ неминовно укључује и елементе које писац уноси како би читаоцу олакшао разумевање и тумачење текста. Метадискурс, односно „дискурс о дискурсу” као реторичка стратегија у писању, потпомаже интеракцију на линији писац-текст-читалац и предмет је истраживања примењене лингвистике већ више од пола века. Форма, примена и улога метадискурсних образаца у текстуалној организацији и исказивању ауторовог односа према садржини текста, као и према његовим реципијентима, испити ване су на различитим врстама аутентичног језичког материјала, нарочито на корпусима академских, научних и стручних тек стова, најчешће из синхронијске перспективе. Овај рад истражује дијахронијски облике и обрасце употребе метадиксурсних мар кера у области језика историје уметности, а на примеру чувеног Вазаријевог дела Le vite de’ più eccellenti pittori, scultori e architettori из друге половине XVI века. Анализа дискурса, као приступ овом истраживању, ослања се на Хајландову таксономију маркера текстуалног метадискурса. Прелиминарни резултати овде пред стављене квалитативне анализе показују да је метадискурс и у прошлости играо важну улогу у писаној комуникацији, иако су његове лингвистичке манифестације, избори средстава и учеста лост ипак донекле другачији него у савременом језику. Заступље ност и начин употребе метадискурсних елемената у Вазаријевом делу може се довести у везу са једним од кључних савремених схватања функције метадискурса као персуазивног средства, али и друштвеног чина интеракције писца и читаоца кроз коју се комуникација остварује на ефикаснији и продубљенији начин.

As a particular form of writer-reader interaction, metadiscourse is an umbrella term for a number of linguistic and rhetorical devicesthatserve to signal the author’s presence in the text, his idea of textual organization as well as his attitudes towards the propositional content and the readers. Using Hyland’s taxonomy we were able to examine all the major metadiscourse markers employed by Vasari in his Lives of the Most Excellent Painters, Sculptors, and Architects. The results obtained were analysed and interpreted in terms of their somewhat archaic forms and functions within the genre- and language- specific text. The qualitative analysis was conducted on each of Hyland’s metadiscourse categories and illustrated by examples from various parts of Vasari’s Dedica, Proemio, technical chapters on artistic processes as well as biographies. The results show that metadiscourse had played a significant role in the written communication long before its categories and devices were described, although its linguistic manifestations and frequency may have been different than they are today.