- Мотив мајчинског жаловања у култури позног средњег века на примеру диптиха Туга за младенцем: однос текста и слике

Abstract

Тема овог излагања биће диптих Туга за младенцем који је десоптица Јелена Мрњавчевић након смрти сина Угљеше Мрњавчевића 1371. године послала на Свету Гору у манастир Хиландар. Диптих који је мали Угљеша добио приликом крштења од Серског митрополита Теодосија након његове смрти је са спољне стране обложен сребрним плочицама на којима су урезани стихови поеме Туга за младенцем коју је саставила Јелена. Поема се ослања на литерарни жанр θρῆνος (тренос), оплакивања преминулог који постоји још од античког доба али који се током средњег века посебно везује за Богородицу и њено оплакивање Христа након скидања са крста. Кроз своју поему Туга за младенцем Јелена као мајка изражава своју бол због губитка сина, „младенца“. Кроз поему и Богородичину представу на диптиху Јелена се уподобљава Богородици, постаје њен земаљски одраз док се Угљеша уподобљава малом Христу. Овај диптих енколпион настао је као израз Јеленине приватне побожности, заветни дар Богородици која је била њена заштитница али и Христу којем упућује молитву зарад спасења душе сина. Тема ће превасходно бити посматрана са становишта иконографског и иконолошког метода, који су проширени методима студија визуелне културе и антропологије слике. Анализом текста поеме и слике, као и њиховим међусобним односом биће утврђено како је овај диптих функционисао као израз приватне побожности и вотивни дар за спасење душе малог Угљеше Мрњавчевића али и као вид изражавања мајчинског жаловања за сином.