Arheolog kao pisac: kritiča beleška o proizvodnji znanja

Abstract

Писање о прошлости за археологе подразумева уобичајен задатак. Ипак, археолог у позицији писца наратива одабира специфичне стратегије и форме обраћања стручној заједници и широј јавности. За представљање једног таквог подухвата у овом раду ће као студија случаја послужити текст Драгослава Срејовића „Кад смо били културно средиште света“ из 1985. године. Текст је објављен у каталогу изложбе Српске академије наука и уметности Средиште културе III миленијум, чија је целокупна концепција била подстицање осећања културног континуитета кроз изградњу нове институције, која би се бавила промоцијом и заштитом културног наслеђа у овом светлу. Детаљна анализа показује да је археологија у овом подухвату одиграла специфичну улогу обезбеђивања жељеног континуитета између најдубље прошлости и садашњости, кроз причање приче о предодређености територије Србије да буде средиште цивилизованог света. Као шире теоријско полазиште за разумевање историје идеја у архе- ологији узета је социологија знања, у оквиру које је нарочита пажња по- свећена језику науке и питању ауторитета. Методолошки основ рада је дискурзивна анализа, која подразумева деконструктивно читање и контекстуализацију идеја који се у овом тексту могу везати за континуитет и аутохтоност. Централна тема анализе је производња знања о „нама“ који смо били културно средиште света.