Васa Поморишaц: сликар модерности и континуитета

Abstract

У оквирима историје модерне уметности у Србији прве половине 20. века место сликара Васе Поморишца (1893–1961) заузима специфичну, по својој формално-стилско и идејној различитости упечатљиву и самосвојну позицију у односу на канонски конституисане ”главне токове” модернистичких стремљења локалне уметничке продукције. Апартност Поморишчеве уметничке позиције не лежи у његовом антимодерном или традиционалном карактеру, како се то често наводи у eтаблираној претпоставци о идеолошкој разлици или алтернативи у односу на институционализовани модернистички мејнстрим уметности у Србији. Његова уметничка позиција се различитом конституише кроз перманентни и комплексан дијалог који води према модерности схваћене изван прогресивних и праволинијских, рестриктивно формалистички утемељених оквира њених испољавања у уметности. Поморишчев опус у историјско-уметничком смислу представља једну од манифестација модерности која је заснована на сучељавањима знања о различитим уметничким традицијама и преиспитивању репрезентацијских могућности језика реализма у сликарству, односно на извођењу једног прецизног и свеобухватног сликарског погледа на прошлост кроз трансформативну оптику модерног искуства уметности. Овакав Поморишчев став према уметности стоји у нераскидивој вези са његовим животним искуством које се у формативном периоду уметникове младости, стицајем различитих историјских околности и личних одлука, развијало као суштински модерно, динамично и трансформишуће упознавање и сучељавање са различитим и неретко конфликтним друштвеним и културним контекстима и амбијентима. Хоризонт модерног света који се почетком 20. века уметнику отварао интензивно и у различитим правцима, од Минхена преко трансазијског путовања, Солуна, Загреба, Београда, Брисела и Лондона, представља дефинишући оквир за разумевање Поморишчевог уметничког деловања које је апсорбовало проживљена искуства и стечена знања, успешно се прилагођавајући свакој новој ситуацији и уметничком окружењу са којим је сликар ступао у контакт. Посебно важно место у конституисању Поморишчеве уметничке методологије заузима искуство школовања у Лондону (1921–1925) током којег његов сликарски однос према декоративном постаје посебно истанчан и наглашен, што је последица упознавања са традицијама енглеске уметности у овом домену, али и током којег Поморишац открива и утврђује историчност као темељну претпоставку своје сликарске методологије, што представља његов одговор на актуелне вредности енглеске уметничке модерности након Првог светског рата. Искуство лондонског школовања и упознавања са контекстом енглеске уметничке сцене, која се током 1920-их година кретала у духу обнове уметничке традиције и реактуализације класичног наслеђа сликарства, представља кључни подстицај за Поморишца да негује и артикулише своју склоност ка средњовековној уметности, која функционише као једна од главних линија континуитета у његовом опусу. Ипак, Поморишчев модерни поглед није уперен само према традицији српске средњовековне уметности, већ се развија сучељавајући сложене традиције класичног западно-европског историјског сликарства и српског средњевековног сликарства кроз модерни језик (новог) реализма, у исто време се позивајући и на новоуспостављене ”традиције” модерне уметности и пре свега на сликарски узор Пола Сезана. Поморишац минуциозно производи сликане наративе ослоњен на овако успостављен вишесмерни симболички и историјски референтни оквир који проговара о сликарству као дисциплини дуге историје и сталних трансформација. Овакав однос према сликарству као дисциплини наглашене историчности представља ништа друго до један специфичан исказ модерности која омогућава дуг поглед уназад на традицију, као и реконституисање ове традиције у историјски замишљену целину. Суптилно акцентујући историчност сликарства као централну карактеристику ове уметничке дисциплине, што је посебно присутно и наглашену у оном делу Поморишчевог опуса који се односи на аутопортрете, сликар недвосмислено и у континуитету подсећа на капацитет сликарства да се кроз поновно промишљање (инвенцију) сопствене традиције трансформише као модерна интелектуална пракса.