Савремена уметност и доба нове нормалности

Abstract

Рад ће на примерима видео-инсталације Ходник Ане Адамовић и видео-инсталације и перформанса Шта бисте дали за последњег свица?/Пејзажи заједничког Неде Ковинић, од којих је прва била постављена непосредно пре почетка пандемије, а друга постављена и перформанс изведен током пандемије, мапирати и анализирати проблем ситуирања уметника/уметнице у односу на контексте савременог света. С једне стране проблем његовог/њеног активног, ангажованог и критичког односа према аспектима стварности који реализују путем дистанцирања од тоталитета савремености, а с друге анализирати и објаснити ово дистанцирање као супстанцијалну одлику према којој је могуће у уметности која се данас ствара издвојити примере савремене уметности. Такође, у раду ће се феномену „нове нормалности”, којим се претходних годину дана нормализује медицинска, економска и психолошка криза у којој се свет нашао и којим се уводе нови стандарди комуникације, приступити као модификованој верзији претходних нових нормалности и генератору друштвених симптома који старе антагонизме продубљује, нове ствара, што га чини оном актуелношћу која постаје предметом уметничког истраживања и коментара којим се уметник/уметница дистанцира од прошлости, неоптерећује ограничењима садашњег реалног, интервенише и предлаже алтернативна решења чиме се приближава будућности.

This chapter will discuss the problem of situating the artist in the contexts of the contemporary world, that is his/her active, engaged nad critical attitude towards the aspects of reality that s/he realizes by distancing herself/himself from the totality. Following case study examples of video-installation Corridor (2019) by Ana Adamović and video-installation and performance What Would You Give for the Last Firefly?/Together apart (2020) by Neda Kovinić the chapter will analyze and interpret this distancing as substantial feature by virtue of it is possible to single out examples of contemporary art from the recent artistic production. Likewise, phenomenon of new normality which normalizes the medical, economic and psychological crisis in which the world found itself in the previous year and which introduces new standards of communication this chapter will be considered as a modified version of previous new normalities and as a generator of social symptoms that deepens old antagonisms and creates the new one, consequently making the new normal becomes the actuality and the subject of artistic research and commentary by which the artist distances himself/herself from the past, bypasses the limitations of the present real, intervenes and proposes alternative solutions that bring closer to the future.