Археолошка алегорија: Пад Сталаћа Ђорђа Крстића

Abstract

Године 1900. Ђорђе Крстић окончава уобличавање монументалне композиције Пад Сталаћа за потребе репрезентације Краљевине Србије на Светској изложби у Паризу. У центру композиције, настале на основу препоруке славног француског сликара Леона Бона, налази се приказ херојске борбе митског јунака Тодора од Сталаћа против Османлија почетком 15. века. По неким изворима, стручни жири Светске изложбе негативно је оценио слику, што је била и најава дубоке подељености српске ликовне критике око валоризације Крстићеве слике. Особито се парадигматичним чине критике Божидара Николајевића, Богдана Поповића и Михаила Валтровића, водећих културних посленика епохе. Налазећи се на супротним половима српске ликовне критике, у распону од академског реализма, до симболистичког поимања сликарства, критичари су потврдили пријем и прераду актуелних естетских и интелектуалних струјања из великих европских центара. Новија истраживања оновременог европског сликарства, особито ликовног израза и идејног исказа Гистава Мороа, указују на могућност дефинисања слике у складу с концептом археолошке алегорије. Разградња традиционалног историјског сликарства и поступак слободног поигравања с академским основама условили су смештање Крстићеве збркане слике између историјске документарности и алегоријске неодредивости. Одударање од канона немачког симболизма упућује на претпоставку да је Крстић своју слику начинио у складу са формалним и садржинским особеностима француског симболизма, нарочито акцентујући Мороово сложено дело. На основама аутентичне веродостојности изведена је поетска прерада народне песме Смрт Војводе Пријезде, с идејом слободе уметника у представљању формалних елемената и идејних основа слике.

In the year 1900, Đorđe Krstić completed the shaping of the monumental composition The Fall of Stalać, which was to represent the Kingdom of Serbia at the World Exhibition in Paris. In the centre of the composition, created based on the recommendation of the renowned French painter Léon Bonnat, there is a depiction of the heroic struggle of the mythical hero Todor of Stalać against the Osmanic forces in the early 15th century. According to some sources, the expert jury of the World Exhibition took a negative view of the picture, which presaged the deep divisions in the ranks of Serbian fine arts criticism concerning the evaluation of Krstić’s picture. The reviews originating from the pen of Božidar Nikolajević, Bogdan Popović and Mihailo Valtrović, the leading cultural actors of that era, appear paradigmatic in that respect. Positioned at the opposite poles of Serbian literary criticism, ranging between academic realism and a symbolist notion of painting, the critics confirmed the reception and adaptation of the current aesthetic and intellectual trends coming from the great European art centres. Recent studies of the European painting of that time, especially of the fine arts expression and the ideational statement of Gustave Moreau, point to the possibility of defining the picture in keeping with the concept of archaeological allegory. The decomposition of traditional historical painting and the method of freely playing with the academic foundations conditioned the positioning of Krstić’s chaotic picture between historical documentarity and allegorical indeterminacy. The deviation from the canon of German symbolism points to the assumption that Krstić created his picture in accordance with the formal and content-related specific features of French symbolism, placing special emphasis on Moreau’s complex work. Based on authentic verisimilitude, he carried out a poetic adaptation of the folk poem The Death of Duke Prijezda, the main idea being the freedom of the artist when it comes to presenting the formal elements and the ideational foundations of the picture.