Kosmologija i prirodni zakoni: Kant o nužnosti i ekstrapolaciji prirodnih zakona

Abstract

Smeenk & Bénetreau-Dupin (2017) brane kantovsku poziciju u debati unutar savremene kosmologije povodom problema ekstrapolacije zakona lokalne fizike na univerzum u celini. Argumentaciju zasnivaju na dve Kantove ideje, izražene u Kritici čistog uma i Metafizičkim osnovama prirodnih nauka: (1) univerzum kao celina ne može biti predmet mogućeg iskustva, što je pokazano u Prvoj antinomiji; (2) primena prirodnih zakona na neki podsistem univerzuma je arbitrarna, ali prirodni zakoni moraju slediti iz čistog pojma razumevanja ujedinjenog sa empirijskim pojmom materije. Smeenk & Bénetreau-Dupin koriste (1) i (2) kao argumente protiv pokušaja da se definišu globalna svojstva prostor-vremena bez pozivanja na zakone lokalne fizike, jer su, prema njihovom mišljenju, takva svojstva „empirijski nedostupna“ (2017: 358). Moja namera u radu je da analiziram Kantovo shvatanje zakona u prekritičkom eseju iz 1763. godine, kao i u Opere postumo kako bih pokazala da je kantovska pozicija kakvu zastupaju Smeenk & Bénetreau-Dupin (2017) naivna i nedovoljna da bismo prihvatili njihove argumente da je opravdano primenjivati zakone lokalne fizike na nivou čitavog univerzuma. Naime, tvrdiću contra (1) da u svetlu savremene kosmologije Kantovo rešenje Prve antinomije nije relevantno, a contra (2) da epistemološka ograničenja koja bi važila za definisanje globalnih svojstava podjednako važe i za pokušaje opravdanja globalnog važenja lokalnih zakona.