Пoјам игре у Хегеловом „Уводу” у Предавања о естетици

Abstract

Хегел у свом „Уводу” у Предавања у естетици разматра приговор упућен естетици: да ли је уметност достојна да буде предмет научног и филозофског разматрања. Приговор изражава сумњу у културну релеванцију уметности, која је схваћена као пријатна игра која служи уживању. Хегел оповргава приговор против естетике на тај начин што операционализује Кантов и Шилеров естетички појам игре. Хегел износи тезу да уметност као слободно представљање света, заједно са религијом и филозофијом, изражава најдубље човекове интересе и најобимније истине духа. Уметност представља средњи измирујући члан између чулне природе и коначне стварности, с једне стране, и бесконачне слободе појмовног мишљења с друге стране.

In his „Introduction” to Lectures on Aesthetics, Hegel discusses the objection to aesthetics: whether art is worthy of being the subject of scientific and philosophical consideration. The objection expresses doubt about the cultural relevance of art, which is understood as a pleasant play that serves enjoyment. Hegel refutes the objection against aesthetics by operationalizing Kant′s and Schiller’s aesthetic notion of play. Hegel puts forward the thesis that art, as a free representation of the world, together with religion and philosophy, expresses the deepest human interests and the most extensive truths of the spirit. Art represent the middle reconciling link between the sensual nature and finite reality, on the one hand, and infinite freedom of conceptual thought on the other