Oštećenja, lomljenje i preoblikovanje: recikliranje i sekundarna upotreba predmeta od keramike

Abstract

Keramika, kao najbrojnija vrsta nalaza na arheološkim nalazištima gotovo svih perioda, od najranijih perioda praistorije pa sve do danas vrsta je materijala sa veoma širokom upotrebom: od posuđa, preko predmeta za svakodnevnu upotrebu i različitih kultnih, pa i ukrasnih predmeta, sve do građevinskog materijala (opeka, crep, cevi). Većina arheoloških razmatranja, međutim, zasniva se na stilsko-tipološkom ili funkcionalnom opredeljenju keramičkih predmeta, pritom često zapostavljajući veoma važne aspekte u njihovom životnom ciklusu, odnosno «životu» predmeta - od nabavke sirovine, preko izrade, upotrebe do odbacivanja (Schiffer 1983: 681; 1987: 13–15, 271). Svaki predmet se može oštetiti, polomiti, istrošiti, ali to ne znači da on zbog toga izlazi iz upotrebe i da biva odbačen: artefakt tada ulazi u različite, nove vidove svog upotrebnog ciklusa. Kroz ponovnu, sekundarnu upotrebu i recikliranje, njegov upotrebni vek se produžava. Tako keramički predmeti “cirkulišu” kroz različite kontekste upotrebe i učestvuju u nizu aktivnosti da bi konačno stigli do nas tokom iskopavanja kao deo keramičkog asemblaža. Pojmovi ponovne, sekundarne upotrebe i recikliranja teorijski su detaljno razmotrena i definisana u okviru bihevioralne arheologije, ispitivanjem različitih procesa u kojima artefakti ulaze u arheološki zapis, a koji su posledica različitih aktivnosti. Ponovna upotreba predstavlja promenu korisnika, namene ili forme predmeta (Schiffer 1987: 26), ili “upotrebu nekog predmeta u sekundarnom kontekstu, kada više ne može da služi svojoj originalnoj funkciji” (Deal & Hagstrum 1995: 111). Drugim rečima, to je svaki vid korišćenja nekog predmeta ili nekog njegovog dela koje sledi posle njegove inicijalne upotrebe, u neku sasvim drugu svrhu, drugačiju od one za koju je predmet isprva osmišljen. Sekundarna upotreba i recikliranje predstavljaju različite varijante ponovne upotrebe: promenu namene predmeta bez modifikacije njegovog oblika, odnosno vraćanje predmeta u proces izrade (Schiffer 1987: 28–32). Situacije u kojima se predmeti od keramike i njihovi fragmenti kreću kroz različite kontekste upotrebe su, me- đutim, često veoma složene. Zato je ovaj model životnih ciklusa u nekoliko navrata bio redefinisan, da bi se bolje objasnile i razumele specifičnosti keramike iz različitih perioda. Poseban problem uočen je u vezi s pitanjem vraćanja predmeta u proces izrade, a naročito u vezi s korišćenjem fragmenata polomljenih posuda, koji mogu, ali i ne moraju biti dodatno oblikovani. Na primeru neolitske vinčanske keramike, razlika između ponovne i sekundarne upotrebe i recikliranja utvrđena je na osnovu stepena fragmentacije, dok su intervencije u smislu preoblikovanja od sekundarne važnosti. Tako je sekundarna upotreba definisana kao korišćenje celih, polomljenih ili delimično oštećenih posuda bez dodatnih modifikacija, ponovna upotreba kao korišćenje celih ili delimično oštećenih posuda uz veoma male intervencije oblika i potpuno drugačiju funkciju, a recikliranje kao upotreba fragmenata keramike, sa dodatnim intervencijama ili bez njih, kao alatki ili sirovina (Vuković 2015). U slučaju rimske keramike, pitanje mo62 RECIKLIRAJ, difikacije oblika takođe je potisnuto u drugi plan, sekundarna upotreba je kao poseban pojam izostavljena, a ponovnom upotrebom se smatra upotreba koja može biti slična onoj za čiju je svrhu posuda izrađena bez modifikacije oblika, ili drugačija od nje, sa intervencijama ili bez njih, dok recikliranje znači upotreba keramike kao sirovine (Peña 2007: 7–10). Nemogućnost da se svi vidovi sekundarne upotrebe objedine u jedinstveni teorijski model pokazuje koliko su kulturne prakse bile kompleksne, tim pre što mnogi predmeti tokom svog upotrebnog ciklusa i po nekoliko puta mogu da prelaze iz jednog u drugi vid sekundarne upotrebe pre nego što budu konačno odbačeni (Vuković 2015, graph 1). Zbog neusaglašenosti u vezi s definisanjem pojmova sekundarne upotrebe, ponovne upotrebe i recikliranja, na ovom mestu će biti razmotreni različiti načini korišćenja predmeta od keramike pošto su oni izgubili svoju prvobitnu, originalnu funkciju. Imajući u vidu i to da mnogi stupnjevi u upotrebnom ciklusu, kao što su na primer, promena korisnika ili sadržaja neke posude, ne ostavljaju materijalne tragove, od neprocenjivog značaja su i podaci dobijeni etnoarheološkim istraživanjima.