Ренесансно сопство и портрет

Abstract

Посматрање портрета из прошлости ствара конфузију између онога што изгледа да јесте и онога што јесте. Портрети, као сурогат одсутног, отелотворују памћење. Они су неко друго биће, супротно од посматрача. Они упућују на прошло време и носе, неминовно, поруку о смрти која ће се тек десити, портретисаном и посматрачу. Интелектуална и емотивна размена која се одвија између портретисаног, одавно мртвог, и посматрача, сада живог, може бити веома напорна. Историчари уметности у тој размени показују различите вештине. Покушавају да разоткрију оно што је испод и изван представљеног физичког обличја. Својим интерпретацијама и самопрезентацијама дају нове оквире старим сликама. Теже да испричају „истиниту причу“ у коју сами верују. Историја уметности није фикција, али јесте имагинарнија него што смо спремни да признамо. Пуна је разноликих тумачења, често контрадикторних, из чега произилази да су једна, барем у односу на друга, нетачна. Персоналност аутора је неизбежна. И поред труда да се досегне објективност, персоналност, фројдовски речено, избија из сваке поре. Нарочито у интерпретацији портрета. Кад историчари уметности желе да на портрету нешто виде, наћи ће начине да то докажу. Они приступају лицима одавно мртвих користећи не само познавање грађе и резултата претходних истраживања, већ и интуицију засновану на лаичкој психологији, стварајући сопствену физиогномску интерпретацију. Уграђивање властитих фикција, могућно у историји уметности, биће, делом, одлика и ове књиге. Ретки портрети које помињем живе у мојој имагинацији, као врста аутобиографске приче. Неки историчари уметности се фокусирају на карактер портретисаног и таленат сликара, други на визуализацију социјалне конструкције сопства, трећи на сам чин самопредстављања... Сви у своја размишљања укључују резултате других наука из области хуманиоре, што је, наравно, неопходно. Којем год методу се приклонили, сви теже да створе што комплетнију слику о некадашњем сопству и његовом представљању. Ја у својој књизи покушавам то исто. Желим да оцртам свеобухватан лик портретисаног унутар ренесансне културе и уметности, уз консултовање извора, различитих дисциплина и метода. Највише ме, међутим, занима проблем ренесансог сопства и његове презентације и перцепције. Портрет, више од других жанрова, допушта слободу закључивања, јер изазива препознавање и уграђивање личног искуства и осећања, тренутних рефлексија и расположења. Он је, у том смислу, попут посматрања одраза у огледалу. У оба случаја слика функционише као посредник између различитих и подвојених сопстава. Та моћ портрета биће окосница мог интересовања у овој књизи, а тиме, на неки начин, и мој метод. Покушаћу да га развијем најпре из размишљања ренесансних људи о овој теми, посебно тадашњих теоретичара и историчара уметности. Да би се ишчитало сопство неке епохе, давно је примећено, потребно је велико знање и таленат. Осећање реда, чак и у стању хаоса, као једна од примарних особина људског рода, намеће одређене класификације. У свакој култури, па и ренесансној, сопства су различита и често међу собом супротстављена. У време велике духовне кризе изазване потребом за реформом цркве, која је проистекла у крилу италијанског хуманизма а потом се разгранала и добила своју изразиту форму у оквиру протестантске и, потом, католичке реформе, ренесансна сопства се још више компликују и рачвају. Плуралитет ренесансних сопстава и, самим тим, њихове визуализације, намеће потребу изучавања различитих конфесионалних сопстава у западној Европи – католичког и протестантског (и унутар њега подвајања бар на лутеранска и калвинистичка). Формулација сопства мањинских група, нарочито јеврејске, посебна је тема. Прожети потребом за асимилацијом, Јевреји се у интензивном сусрету себе са другима исказују као чврсто опредељени у чувању специфичних ставова, вредности, понашања и презентације. Виђење себе као чин рефлексије другог у себи формира сопство тзв. marranosa, покрштених Јевреја са Иберијског полуострва, који, неприхваћени и унутар ортодоксних јеврејских, као и хришћанских комуна, лутају Европом обликујући веома сложено осећање идентитета. Амбивалентно поимање себе открива се унутар различитих етничких, социјалних, економских, политичких, територијалних категорија. Ренесансно сопство и његова презентација су и родно утемељена конструкција. Иако ме све ове категорије изузетно занимају, њима ће бити посвећена друга, а не ова књига. У овој ме занимају основне особине бића и његове визуализације у ренесансној хуманистичкој култури, најпре у Италији. Ренесансни портрет решавао је вечно питање односа индивидуализације и њене визуализације. Успоставио је стандарде који су, уз мање или више модификација, оквири свих будућих приказивања људи: владарски портрет од времена ренесансе наовамо постајао је још владарскији, портрет интелектуалца још интелектуалнији, жене женственији, детета детињастији. Ти ме стандарди, као и сложене функције портрета, неће занимати у овој књизи. Али питања са-присутности портретисаног и његовог портрета хоће. Као и она како је у тој са-присутности присуствовао ондашњи посматрач. Ренесансни портрет често је тежио и понекад успевао да представи унутрашње биће појединачног човека. Зашто сам у то уверена, покушала сам да објасним у овој књизи.