Is it worth fighting for “education in the classic sense“?

Abstract

In modern market societies, in a rapidly changing world, it is unquestionable and natural to determine the goals and priorities of the education system and policies through the concepts of competence, skills, qualifications, and in line with market needs, employability and technological development trends. The marginalization of traditional pedagogical terminology (education in the classic sense and teaching) is so noticeable that its use today is considered either strange or as a provocation. The topic of the scientific conference New Horizons of Education offers an opportunity to reconsider how we understand education today, whether it has an authentic value or whether we assess its value through social and individual benefits. Such provocation is supported by the analysis of the priorities and measures within education policies which (instead of following the pedagogical principles of education) are rather based on the economic principles and clichés of the New Management, i.e. on the glorification of practical skills, productivity, flexibility and mobility. Such policies result in developing procedures for standardization, learning, testing and competition (instead of strengthening emancipatory practices aimed at achieving autonomy, authenticity and maturity of persons supposed to make an active contribution to both the economic development and the democratization of society and humanization of relations in society). The concluding considerations affirm pedagogical optimism, as a personal belief without which it is impossible to succeed in the struggle for the neglected pedagogical principles and goals of education.

У савременим тржишним друштвима, у свету који се убрзано мења, неупитним и природним се сматра одређивање циљева и приоритета просветног система и просветних политика употребом појмова компетенције, вештине, квалификације, усаглашених са потребама тржишта, могућностима запошљавања и трендовима технолошког развоја. Маргинализација традиционалне педагошке терминологије (васпитање, образовање и настава) до те мере је уочљива да се њена употреба данас сматра или чудном или провокацијом. Тема научног скупа Нови хоризонти васпитања и образовања нуди прилику да преиспитамо како данас разумемо васпитање, да ли оно има аутентичну вредност, или њену вредност процењујемо преко друштвених и индивидуалних бенефита. Таква провокација поткрепљује се анализом приоритета и мера просветних политика утемељених на економским принципима и менаџерским флоскулама (уместо на принципима васпитања и образовања), на глорификацији практичних вештина, продуктивности, флексибилности, мобилности и с тим у складу развијаних процедура стандардизације, учења, тестирања, такмичења (уместо на намерама јачања еманципаторских пракси усмерених на достизање аутономије, аутентичности и зрелости појединаца који ће моћи да дају активан допринос како економском развоју тако и демократизацији друштва и хуманизацији односа у друштву). Закључним разматрањима афирмише се педагошки оптимизам, као лично убеђење без кога је немогућ успех у борбама за занемарене принципе и циљеве васпитања и образовања.