Ali Pasha and Napoleon Bonaparte: From Diplomatic Correspondence to Struggle Over Possessions in the Ionian Basin

Abstract

In this paper, we explore the nature and extent of diplomatic contacts between Napoleon Bonaparte and Ali Pasha of Ioannina between 1797 and 1807, and how they influenced both the French and the plans of Ali Pasha in the Ionian basin. The first contacts were established in 1797 through General Gentili and continued until 1798 when the forces of Ali Pasha and France found themselves at war. Relations were renewed in 1805 with the mission of Consul General Pouqueville, who described in detail the experience of his stay in his memoirs. Diplomatic contacts were conducted through letters by which Napoleon ordered his generals to communicate and make alliances with Ali Pasha, as well as directly through personnel, initially in military and informal positions, while in the later period, contacts were conducted through the formal part of the general consul in Ioannina. Among the Ottoman “ayans”, Ali Pasha was the only one whose position was so independent that he could entertain diplomatic relations of such a nature with, at the time, the most significant European power.

Рад се односи на динамику и значај дипломатских односа Наполеона Бонапарте и Али паше Јањинског у контексту борбе за власт над кључним поседима у Јонском мору. Након мира у Кампоформију Француска република је постала сусед Османског царства, односно области које су се налазиле под влашћу јањинског паше Алија. Мир у Кампоформију значио је нестанак Млетачке републике, а њене поседе у Јонском басену је преузела Француска. Нове околности су пружиле прилику Али паша да покуша да оствари планове чији би врхунац био његово успостављање као независног владара. Француски и Али пашини интереси су се у почетку подударали, те је успостављен дипломатски контакт 1797. превасходно кроз посредовање војних власти на Крфу, прво генерала Ђентилија, а затим генерала Кабота. Сам Наполеон је писао Али паши и обрнуто, док су обојица гајила наду да ће тиме ојачати своју позицију. Али паша је профитирао од добијања приступа француском оружју, као и помоћи коју је добио преко француских официра и инжењера, али је остао незадовољан ограниченим размерама те сарадње. До насилног прекида ових односа долази 1798. када је Али паша остао лојалан Порти у рату против Француске и тешко поразио француску војску код Никопоља, након чега је заузео Превезу. Оно што се јасно може установити као Али пашин стратешки дугорочни циљ јесте успостављање власти над бившим млетачким поседима у Јонском мору, пре свега острвима – Крф, Паксос и Лефкада. Али паша се у циљу испуњавања тих планова приклањао страни за коју је веровао да ће му омогућити остварење тих жеља. Након свог разочарања уговором у Цариграду 1800. који му није омогућио власт над јонским поседима, Али паша се поново окренуо дипломатским односима са Наполеоном, посебно након француске победе код Аустерлица. Дипломатски односи од 1805. године су вођени формално, преко генералног конзула у Јањини, Франсоа Пуквила, и били су обележени поновним надама Али паше о француској подршци његовом заузимању јонских поседа, који су се у том тренутку налазили под контролом Русије. Пуквил је у својим мемоарима оставио детаљне описе времена проведеног код Али паше. Са друге стране, оно што је Наполеон очекивао од Али паше, био је савезник који би помогао Француској, на стратешки кључном месту, против Руса, Британаца и саме Порте. Међутим Наполеонов однос према Али паши и његовим амбицијама остао је сумњичав, пре свега због његове сумње у искреност пашиних намера, као и због сећања на прекид односа 1798. године. То је и довело до Алијевог коначног разочарања након Тилзитског мира 1807. године, када је Наполеон одбио да му преда Јонска острва, која су опет постала француски посед.