The Dubrovnik Corpus of Serbian Imperial Documents as a Source for Chancery Research

Abstract

The Dubrovnik corpus of documents issued by Serbian medieval rulers of the Nemanjić dynasty provides the best available avenue of approach to the still inadequately treated issue of the Nemanjić chancery. This analysis focuses on documents issued in the final period of Nemanjić rule, after King Stefan Dušan assumed the imperial title (1346–1371). It confirms that documents were produced in accordance with a clearly defined typology by a regular, organized staff. Very proficient in supplying the various types of documents with appropriate external and internal features, these individuals also proved capable of adapting earlier document-making tradition to the demands presented by the rise of the Serbian rulers to imperial status. However, certain aspects of the production process seem to have remained underdeveloped (apparent lack of proper formularies and registers of outgoing items). This opened the way for greater involvement of addressees, a factor that should be taken into account in further research.

Корпус од 29 докумената српских царева Стефана Душана (1346– 1355) и Стефана Уроша (1355–1371) који се према околностима настанка и/или месту чувања могу назвати дубровачким нуди најбоље могућности за приступање обради недовољно проученог питања српске царске канцеларије. Поред тога што чини готово половину укупног броја истраживачки употребљивих царских докумената на српском језику, овај корпус одликује се типолошком разноврсношћу и погодностима дипломатичког статуса, са високом заступљеношћу оригинала (15 комада) и аутентичних преписа (13 комада). По питању присуства два основна предуслова који једну средњовековну документарну продукцију одређују као институционализовану службу, „канцеларију“ – устаљеност производа и устаљеност особља – дубровачки документи српских царева дају потврдан одговор. Њихова унутрашња и спољна дипломатичка обележја јасно указују на постојање три основна типа докумената – свечаних повеља, обичних повеља и писама. Наслеђени из краљевског раздобља, ови типови су се после Душановог узимања царске титуле суочили са захтевом за усвајањем низа обележја византијских царских докумената, пре свега логос-формуле, менологема и новог типа печата. Очигледно организовано увођење ових новина, које су вешто уклопљене у традиционалне обрасце, сведочи већ само по себи о присуству сталног особља вичног канцеларијским пословима. То присуство налази и непосредну потврду у бројним поименичним поменима логотета (Ђурађ код Душана, Драгослав и Дејан код Уроша), достојанственика који се често јављају у улози руководилаца документарне продукције, али и у траговима које су у виду рукописа за собом оставили данас анонимни писари – дијаци. И за једне и за друге има примера вишегодишњег присуства и учешћа у састављању већег броја докумената. Ипак, у неколико наврата руководећу улогу преузимају сами владари или чак други високи достојанственици (протовестијар), што упућује на институционалну флуидност канцеларијске службе. Поред тога, упркос јасној типологији, чини се да нису постојали прави формулари, као ни ваљани регистри или архива издатих докумената – у састављању Урошеве потврде повластица Дубровчанима из 1357. године као предложак је коришћен препис Душанове повеље из 1349. који су донели Дубровчани, иако је Душан својевремено начинио један примерак за себе. Ови организациони недостаци могли су и у другим случајевима подстаћи веће учешће самих дестинатара у издавању докумената, што се мора имати на уму у даљим настојањима да се пружи целовита слика феномена канцеларије у држави Немањића и српском средњем веку у целини.