Прописи о виноградарству и вину у средњовековној Србији

Abstract

Виногради су постали незаобилазан украс сеоског пејзажа средњовековне Српске земље, а вино омиљено алкохолно пиће, свеприсутно због своје религијске симболике у обредима годишњег и животног циклуса појединца и његове заједнице. Значај које је вино имало у средњовековном друштву огледа се и у законима, како црквеним тако и световним, што су регулисали његову производњу, промет и употребу. Иако је међу изворима српског средњовековног права велики удео правних текстова преузетих из Византије, њихов избор, редиговање и глосирање, као год и умножавање, одражавају особености друштва у којем су примењивани. Прописи који регулишу питања располагања земљишном имовином без изузетка, уз њиве (и поља), наводе и винограде. Штавише, преводиоци и редактори свештених канона и царских закона што су ушли у састав Крмчије Светог Саве у неким су одредбама допуњавали оригинални текст разјашњењима којима се земљишни поседи изједначују с њивама и виноградима или се само виногради изреком издвајају „јер се ови називају некретнинама” (таковаја бо глагољут се недвижимаја). Вредност винограда била је наглашена могућношћу да се њима гарантује враћање дугова, чак и када су позајмице дате у злату.