Етика позива: сећање на Сретена Петровића као наставника

Abstract

Ово кратко излагање бавиће се доприносом који је проф. Сретен Петровић дао нашој социологији као институционализованој дисциплини. Осим што је оставио дубок траг као аутор великог броја књига и чланака из области социологије културе и уметности, ваља скренути пажњу на два конкретна доприноса проф. Петровића настави социологије у ужем смислу. Најпре, био је коаутор уџбеника за средње школе који је био у употреби готово двадесет година, све од повратка социологије као наставног предмета у све профиле средњошколског образовања почетком деведесетих година 20. века. Затим, више деценија је предавао студентима социологије, као гостујући професор Филозофског факултета у Београду. Управо на том облику деловања проф. Петровића биће нагласак у овом излагању, које ће се пре свега темељити на личним реминисценцијама ауторке која је похађала наставу из Социологије уметности у другој половини осамдесетих година. Особена посвећеност проф. Петровића наставном раду огледала се како у преданости предавачкој улози, у ширини дијапазона тема које су покретане и којима су часови обогаћивани мимо строго дефинисаног плана и програма, тако и у неисцрпном стрпљењу за дуге и живе дискусије, у којима су студенти третирани као равноправни саговорници. Та посвећеност тумачи се као својеврсна „етика позива“ и указује се на њен значај за формирање генерација студената социологије и дубоко везивање многих међу њима за област социологије уметности.