Jovan Kratohvil:Studija o jednom modelu jugoslovenskog modernizma

Abstract

Glavna namera ovog teksta bila je da kontekstualizuje i monografski obradi skulptorski opus Jovana Kratohvila. U tekstu je ukazano da Kratohvilov skulptorski opus predstavlja primer razrade modernističkih pretpostavki u jednom specifičnom kulturnom i političko-ekonomsko-ideološkom kontekstu socijalističke Jugoslavije, da je on verovao da umetnost treba da aktivno učestvuje u stvaranju naprednijeg društva i da je vrlo brzo, posle početnog socrealističkog zanosa poratnog ambijenta, zauzeo stav da bi jedino umetnost koja bi bila autonomna mogla da bude progresivna i emancipovana. Drugim rečima, glavne teme ove monografske studije bile su ukazivanje i analiza specifičnosti jedne od mnogih varijanti manifestovanja modernizma (shvaćenog i kao zbira kulturnih praksi koje proizlaze iz karakterističnih uverenja i vrednosti utemeljenih u iskustvu modernosti, i, uže, kao skupa tendencija, umetničkih postupaka i praksi i diskursa o njima, utemeljenih na formalističkim protokolima i čistom estetičkom iskustvu) s jedne, i analiza i interpretacija konkretnog primera i njegovih relacija prema ideološkim, društveno-političkim, kulturnim, formalno-stilskim aspektima modernizma, s druge strane. U tom smislu, mapirani su i objašnjeni idejni, tematski i formalni tokovi kojima su se kretala Kratohvilova skulptorska istraživanja i praksa: zbog isticanja ljudske dimenzije u herojskom patosu socijalistički realizam u Kratohvilovim ranim skulpturama i spomenicima s kraja četrdesetih i početka pedesetih godina 20. veka doveden je u pitanje pojmom partizanska umetnost; prelazni period ka socijalističkom modernizmu identifikovan je sa emancipacijom materijala od njegove deskriptivne uloge ka njegovoj materijalnosti/realnosti a time i od standardnih ili klasičnih skulptorskih procedura ka istraživanju novih, modernih i u osnovi industrijskih postupaka i tehnologija, i ukazano je i da je važna komponenta ove tranzicije ka asocijativnom/apstraktnom predstavljalo proučavanje pretkulturnih, pojednostavljenih, arhaičnih, geometrizovanih, neklasičnih vanevropskih ili evropskih primerima plastičkih idioma iz dalje ili bliže prošlosti; konačno, predočeno je da posle 1964. godine dolazi do usklađivanja postupka i forme osobinama materijala (prvo kombinacija gvožđa i mesinga, gvožđa i prohroma, prohroma i mesinga, mesinga i aluminijuma, a onda, od 1974. poliestera i hladno livene bronze) kao i da je artikulisanje forme primarnije od procesa, iako proces nije nebitan, naprotiv, na šta nas istraživanje tehnoloških postupaka manje ili više vidljivo u formalnim rešenjima skulptura kao i iskorišćeni ekspresivni potencijali tehnoloških procedura navode da zaključimo.