Предачки обичаји и утеха филозофије. Порфирије Тирски о недаћама

Abstract

This paper aims to inspect features of Porphyry of Tyre’s opus, concerning methods of overcoming individual and collective predicaments. Having in mind Porphyry’s dedication to educating young philosophers, we view his work Ad Marcellam as an illustration of the author’s advice on seeking solace in the philosopher’s quest and returning to the customs of the ancestors, and the best approach to one’s struggle with life’s miseries. On account of Porphyry’s writings on traditional religion and cult practices, we conclude that, according to his views, the customs of the ancestors represented a return to golden age of humanity. In view of Porphyry’s catalog of human sacrifices, we briefly consider several examples of a collective response to instances of grave danger.

У овом раду се разматрају аспекти стваралаштва Порфирија Тирског, посвећени појединцу и заједници у временима великих изазова. У светлу Порфиријеве преданости васпитавању млађих филозофа читамо дело Посланица Марцели, у ком видимо ауторова размишљања и савете оборби појединца са недаћама тражењем утехе у филозофији и враћању предачким обичајима. На основу Порфиријевих записа о традиционалној религији и култним радњама, закључујемо да враћање предачким обичајима за њега представља приближавање златном добу људског рода. Напослетку, кроз Порфиријев преглед људских жртава посматрамо примере поступака помоћу којих се заједница штити у тренуцима највеће опасности.