Мапирање значења као начин грађења и развијања курикулума

Abstract

Програм или курикулум одређен је кроз различите текстове, на различите начине и завистан од различитих културних и историјских обележја која су давала значења специфичним текстовима. Како ми дефинишемо програм, зависи од тога како и шта радимо са децом и шта други очекују од нас да радимо. Курикулум укључује књиге, песме или слике које користимо у свакодневном раду са децом, али и наративе које деца користе у својој игри, симболе које стварају кроз своје уметничке радове, свакодневне разговоре, ритуале и рутине које употребљавају у заједничком животу групе. Ми можемо да будемо креатори програма ако смо у стању да о програму размишљамо на различите начине, из различитих перспектива преко различитих наратива и текстова. Најизазовнији аспект овог приступа је да пронађете и изаберете приче које иду даље од „добре приче”, као и да водите процес тумачења непознатог или мање познатог познатим. Наратив позива практичара да прихвати соптвену праксу као контекст у коме и на основу кога ће се вредновати сопствени процеси креирања и развијања програма. Нагласак је на разумевању и рефлексивности, не само онога што се односи на васпитно-образовни процес и његове резултате, већ и на позиције практичара – као истраживача сопствене праксе. У раду ће бити приказан процес истраживања практичара Дечјег вртића „Горица“, Предшколске установе „Чукарица“, применом мозаик-технике и мапирања значења са децом.

A study program or a curriculum is determined by a variety of texts in different ways dependent on different cultural and historical landmarks that have been giving meaning to specifc texts. How we defne a program depends on how and what we do with children and what others expect us to do. A curriculum includes books, songs or pictures used in the daily work with children, and narratives which children use in their games, the symbols they create through their works of art, their everyday conversations, rituals and routines that are used in the life of the group. We can be the creators of the program if we are able to think about the program in different ways, from different perspectives, and through different narratives and texts. The most challenging aspect of this approach is to fnd and choose the stories that go beyond “good stories”, as well as to manage the process of interpreting the unknown or less known with the known. The narrative invites practitioners to accept their own practice as a context in which and by which they will evaluate their own process of the creation and development of the program. The emphasis is on understanding and reflecting not only on what relates to the educational process and its results, but also on the position of practitioners – as researchers of their own practice. This paper presents the process of practitioners’ research in kindergarten “Gorica”, PI “Cukarica” in Belgrade, done by using the mosaic techniques and the mapping of meaning with children.