Remesiana in the 4th Century AD: Late Roman and/or Early Christian Site?

Abstract

The research themes of scholars engaged in periods of Early Christianity and the late Roman Empire have vastly expanded in the last century. Yet, no large methodological and theoretical shifts were made, and archaeologists dealing with topics from these periods are still relying on the similar frameworks mostly borrowed decades ago from disciplines of art history and historiography. In this paper, both terms will be explored, Late Roman (or Late Antiquity) and Early Christianity respectively, and their possible (mis)use will be demonstrated in the case study of the Remesiana site. Both terms are loaded with various meanings that often influence the interpretations of past phenomena, which is why the necessity of identifying their strengths and limitations in each of the specific context is emphasized here. Since the period of the 3rd–4th centuries is perceived as a period of crisis, it is essential to establish a methodological and theoretical framework to understand and explain the contexts in which these crises occurred and how they affected the people involved.

Слично ситуацији у остатку Европе, поља истраживања касне антике и раног хришћанства, још увек нису претпела већа методолошка и теоријска преиспитивања. Ослањајући се од самог почетка на друге дисциплине, пре свега историју уметности и историје, оба поља истраживања налазе се у непромењеној ситуацији већ деценијама. Термини “касноантички” и “ранохришћански” нису увек коришћени као искључиво хронолошка од реднице. Напротив, често се користе да се у појаву коју описујемо учитају и различита културна значења. Ипак слојеви значења нису увек ни видљиви, а најчешће ни подразумљиви, па се употребом ових термина нужно мења и коначна интерпретација појаве, објекта или догађаја којим се бавимо. У овом тексту адекватност употребе ових термина тестирана је на локалитету који се често третира као ранохришћански и касноантички центар – Ремезијани. Правилном контекстуализацијом резултата истраживања, испоставља се да поред тога што је Ремезијана важна као хришћанско седиште епископа у 4. веку, она свакако баштини и објекте који говоре о дужој историји града. Фокусирањем на њене касне фазе (раног хришћанства и касне антике), затвара се приступ свим оним проблемима који излазе из тог оквира – нпр. проблемима друштвених и религијских тензија између хришћана и припадника других религија, присуства хришћана у периоду пре миланског едикта или преузимања и коришћења ранијих “паганских” пракси у новом хришћанском контексту.