The Reuse of Ancient Remains in Mortuary Practices in the Middle Ages in the Western Balkans

Abstract

The need to articulate a conception of the past is all too human; what matters is how this articulation is shaped. The previous ages had their own respective reference frames for history as well. These are overlooked in the Western Balkans and require further examination. The goal of this study is to gain more complex views on mortuary practices in societies of the Middle Ages, so as to understand how they reflected on their own past; particularly, how ruins of material structures were incorporated into their contemporary identity. The analysis thereof is carried out on burial practices found among the medieval inhabitants of the Western Balkans, where inhumation was repeatedly done in prehistoric mounds as well as Roman architectural structures. Such burials may shed light on medieval identity construction as being a mirror appropriation of the past for (the then) present purposes.

Потреба за артикулацијом идеје прошлости је изразито људска, али је кључно како је ова потреба обликована. Претходна раздобља су такође имала своје референтне оквире прошлости. Овај феномен је готово занемарен на Западном Балкану и захтева даље истраживање. Циљ ове студије је да се укаже на сложеније погледе на посмртне обреде у средњовековним друштвима, како би се кроз њих разумело како се гледало на сопствену прошлост; посебно како су рушевине материјалних структура из прошлости биле уклопљене у њихов тадашњи идентитет. Због тога је анализа спроведена на погребним праксама констатованим међу средњовековним становницима Западног Балкана, где су средњовековни гробови изнова и изнова укопавани у праисторијске хумке и римске архитектонске објекте. Такве сахране могу расветлити разумевање средњовековног идентитета пошто су својеврсна огледала присвајања прошлости за потребе оновремене садашњости.