"Jesmo li nečiji?": percepcija i recepcija narativa o traumi iz perspektive slušaoca

Abstract

: У овом раду се бавимо анализом наратива реципијента високо трауматизујућег садржаја. Причама о траумама свједочио је аутор документарног филма о људима који су као дјеца преживјели страхоте логора Независне Државе Хрватске. Ријеч је о трауми која погађа и колективе жртва и колективе џелата, а да би се и једни и други опоравили, неопходно је и да приче о страдању буду испричане, и да постоји спремност да их саслушамо. Но, ова два корака је тешко направити: преживјели има отпор да се поновно сусретне са личном патњом, као што уосталом и слушаоцу може бити мучно да се суочи са таквим људским болом. Слушање трауматизујућег садржаја, ако је судити по налазима студија које су се бавиле овом темом, има капацитет да код реципијента изазове секундарну трауму, посебно уколико је у дужем временском периоду изложен оваквим причама. Једно од питања којим смо се у овој студији бавили је било: да ли је такав исход нужан? Анализа начина на који наш саговорник разумије и емоционално доживљава приче дјеце логораша, упућује на закључак да је он испољио високу резилијентност и доживио лични раст и развој, трагајући за смислом такве нечовјечне патње, и проналазећи лична значења у трагедији. С друге стране, иако је исход процеса свједочења причама о страдању у цјелини позитиван, нашег саговорника су недовољно уважавајући друштвени третман страдалника и дезавуисање теме колективне трауме кроз њену политичку (зло)употребу, ставили у ризик од емоционалног сагоријевања.

In this paper, we deal with a qualitative analysis of the narrative of man who witnessed stories of suffering. The witness is the author of a documentary film about people who survived the horrors of the concentration camps of the Independent State of Croatia as children. It is a matter of collective trauma, which affects both victims and executioners, and in order for both of them to recover, the stories of suffering must be told, and we must be ready to listen to them. However, these two steps are complex to deal with: it is difficult for a survivor to face personal suffering, just as it can be for a listener to face human pain. Traumatic content, judging by the findings of studies that have dealt with this topic, can cause secondary trauma to the recipient, who receives such stories over a long period. One of the questions we addressed in this study was whether such an outcome was necessary. An analysis of how our interviewee perceives, understands, and emotionally experiences the stories of traumatized children, reveals the growth of his resilience under the influence of the narrative of suffering. The outcome of testifying to such stories is generally positive, on the one hand. On the other, inadequate social treatment and disavowing the topic of collective trauma through its political misuse led to emotional exhaustion in our interviewee.