Lica i naličja pravednosti u ocenjivanju

Abstract

Ideja za pisanje knjige nastala je, slično kao i za neke od mojih prethodnih radova, iz zapitanosti nad značenjem koncepata koje danas često koristimo kada govorimo o obrazovanju, posebno kada želimo da damo neku vrstu procene aktuelne obrazovne politike i prakse, odnosno kada želimo da kažemo nešto o tome kakve su njihove temeljne vrednosti ili odlike. Jedan od takvih koncepata, koji je okupirao moju pažnju tokom prethodnih godina, jeste kvalitet u obrazovanju, tačnije kvalitet u radu nastavnika. Naime, o kvalitetu se često govori i piše, pri čemu nikada nije do kraja jasno šta se pod tim podrazumeva, osim da je reč o nečemu dobrom, poželjnom, ka čemu treba težiti. Stoga mi je bilo intrigantno da istražujem i promišljam, odnosno da na različite načine tragam za značenjima koja stoje iza koncepata kao što je koncept kvalitet. Motivaciju za istraživanje i pisanje o pravednosti pronašao sam u istim takvim pitanjima: O pravednosti u obrazovanju se danas puno govori, a da li je uvek jasno značenje ovog koncepta? Da li se pravednost razume na različite načine? Naposletku, da li dijalozi o pravednosti u kontekstu obrazovanja i promišljanje o načinima da obrazovanje bude pravednije često bivaju zajedničke situacije bez zajedničkog značenja? Ipak, primetićete da je razmatranje pravednosti u knjizi ograničeno na domen ocenjivanja. O razlozima za takvu odluku, koji su zasnovani na različitim pedagoškim (iako ne isključivo pedagoškim) gledištima o mestu i ulozi ocenjivanja u obrazovanju i društvu, saznaćete u uvodnom poglavlju knjige. Na ovom mestu ću reći nešto i o drugačijim, pa čak i ličnijim, razlozima za odluku da se fokusiram na pitanja pravednosti u ocenjivanju. Najpre, u radu u nastavi sa studentima pedagogije i studentima koji se obrazuju za buduće nastavnike na Filozofskom fakultetu u Beogradu uočio sam da su im problemi koji se tiču ocenjivanja, među kojima je i pravednost u ocenjivanju, posebno zanimljivi i inspirativni za diskusiju. Pedagoge i nastavnike, uključujući i buduće pedagoge i nastavnike, uglavnom nema potrebe ubeđivati u to da je važno biti pravedan u ocenjivanju. Međutim, razmatranja u vezi sa tim na koji način to činiti često otvore nova pitanja i dileme koje ukazuju na različita tumačenja (lica) same pravednosti: Da li se pravednost sastoji u jednakom tretmanu svih učenika ili je takav tretman zapravo izvor nepravednosti? Da li uvažavanjem razlika između učenika prilikom ocenjivanja činimo ocenjivanje pravednijim za pojedine učenike, a istovremeno nepravednim za neke druge učenike? Drugim rečima – da li različita lica pravednosti nose sa sobom i određene negativne implikacije (odnosno naličja), naročito ukoliko ih posmatramo iz perspektive drugačijih razumevanja pravednosti? Između ostalog, dileme se tiču i pitanja odnosa pravednosti u ocenjivanju, pravednosti u obrazovanju i društvene pravde: Može li nastavnik da ocenjuje pravedno ako se od njega u sistemu očekuje da ocenjuje sve učenike na isti način? Može li se uopšte biti pravedan u ocenjivanju ukoliko je čitav kontekst, obrazovni ali i širi društveni takav da ne podržava pravednost? Sva ova pitanja „mučila” su i mene, najpre kao pedagoga, a potom i kao univerzitetskog nastavnika koji je i sam u pozicji da mora da ocenjuje studente i koji ujedno pokušava da te iste studente, buduće pedagoge i nastavnike, uči (pravednosti u) ocenjivanju. Pomenuta pitanja su svakako kompleksna. Da bi se odgovorilo na njih, važno je najpre razumeti šta pravednost u ocenjivanju podrazumeva, odnosno kakva značenja se pripisuju ovom konceptu u različitim pedagoškim teorijama i paradigmama. Potom, značajno je razmotriti različite činioce unutar vaspitnoobrazovnog sistema, kao i uticaje iz šireg društvenog miljea, kako bismo mogli da razumemo prepreke koje stoje na putu ka ostvarivanju pravednosti u ocenjivanju. Iz tih razloga, smatrao sam da je važno da se analizira i prosvetna legislativa kojom se reguliše ocenjivanje u školama. Pored toga, od neizmernog značaja za mene bilo je i da se u ovoj knjizi „čuje glas” nastavnika o problemima koji se odnose na pravednost u ocenjivanju u praksi, što je nužno podrazumevalo prikupljanje istraživačkih podataka od nastavnika i njihovu analizu i tumačenje, te dovođenje u vezu sa teorijskim konceptima. Opisani koraci ujedno su predstavljali i put kojim sam sâm prošao, tragajući za vlasitim odgovorima na ova pitanja. Nadam se da će pojedine staze koje sam na tom putu „utabao” i perspektive koje sam nastojao da otvaram koristiti onima koji se takođe interesuju za probleme pravednosti u obrazovanju i u ocenjivanju i onima koje ti problemi neposredno „pogađaju”.