Модалност и епидемиолошки модели

Abstract

Пандемија корона вируса (ковид-19) може да послужи као пример ризичне ситуације у којој се делује у недостатку потпуних информација. Научна заједница се према овој ситуацији поделила у два табора. Први је заснован на великом поверењу у математичке моделе, док је други у већој мери заснован на поверењу у емпиријску евиденцију. Присталице ова два приступа изводиле су супротне закључке у погледу тога на који начин је најбоље реаговати на новонастали проблем. У раду се, на неколико репрезентативних примера, указује на то да обе стране нису у довољној мери узеле у обзир значај практичких могућности (или немогућности), и да су у томе више предњачиле присталице математичких модела.

The COVID-19 pandemic might be regarded as an example of a risky situation that demands proper action and decision-making in the absence of full information. It is noticeable, however, that scientists have divided into two camps concerning the best way of dealing with the very situation. Some of them have relied on mathematical models and typically proposed restrictive measures, while the others opted for the evidence-based approach and typically recommended more relaxed measures. I argue in this paper that practical possibilities (or impossibilities) have been considerably neglected in those debates and current decisionmaking, especially by the proponents of mathematical epidemiology.