Епистемички ауторитет и реторичке стратегије у кризним околностима

Abstract

У овом раду испитаћемо како се експерти одређених епистемичких мрежа понашају у околностима кризе. Користећи кризне ситуације изазване пандемијом вируса A h1n1 и SARS-CoV-2 показаћемо како експерти користе реторичке стратегије за учвршћивање сопственог епистемичког ауторитета. Кроз четири различите, али међусобно повезане реторичке стратегије епистемички субјекти који представљају експерте у одређеним научним дисциплинама и институцијама учвршћују свој епистемички ауторитет, одређују начине на које ће њихову експертизу опажати други епистемички субјекти и утичу на степен поверења који други епистемички субјекти имају у њих. Експерти користе две интерно усмерене стратегије, (1) пружајући разлоге зашто су гаранције које нуде рационалне и (2) наглашавајући сопствене нормативне одговорности. Такође, користе две екстерно усмерене реторичке стратегије, уз помоћ којих учвршћују сопствени епистемички ауторитет преко (3) оспоравања стручности других експерата и (4) изношењем сумњи о мотивима поступања других епистемичких експерата.

In this paper we will examine how experts from certain epistemic networks behave in the circumstances of a crisis. Our main goal is to show rhetorical strategies experts use to strengthen their own epistemic authority. We will do that by analysing experts’ strategies used in two pandemics: the one caused by A h1n1 virus in 2009 and the current pandemic caused by SARS-CoV-2. There are four different, but interrelated, rhetorical strategies, that epistemic experts use to consolidate their epistemic authority. Two are internally oriented and consist of 1) experts providing additional reasons for why the measures they propose in the time of crises are rational and (2) experts emphasising their own responsibilities in the crises. Experts also use two externally oriented rhetorical strategies by which they (3) challenge the expertise of other experts and (4) raise doubts about the motives of other epistemic experts.