Прошлост које није било. Како улепшавамо лична и колективна сећања.

Abstract

„Ovo nisam ja, nisam valjda ovo ja, izgleda da sam to ipak ja“ – verovatno smo svi barem jednom pomislili gledajući stare fotografije koje nas suočavaju sa neobičnim modnim odlukama, telesnim pozama i izrazima lica za koje smo verovali da su baš kako treba. U ovoj situaciji nije neobično što nam se ukus promenio, neobično je to što smo zaboravili da je ikada bio drugačiji. Neobično je to što nam sećanje signalizira da sasvim tačno znamo ko smo bili i čini osnovu onoga što jesmo i što ćemo biti, a da ipak nije tako savršen zapis naše prošlosti. U ovoj knjizi ćemo se baviti greškama u sećanju, ali i zastupati stav da su nam greške, kao i zaboravljanje, zapravo neophodne i korisne. Pravićemo, gde god je to smisleno, paralele između ličnog, autobiografskog, i kolektivnog sećanja – deljenih reprezentacija prošlosti grupa kojima pripadamo. Kao što nas fotografije ili dnevnici neumoljivo podsećaju na ono što je zaista bilo, tako nas istorijski izvori suočavaju sa izmenama koje smo u kolektivnom sećanju napravili. U ovim paralelama fokusiraćemo se na sličnosti u mehanizmima izmene sećanja, kao i na sličnosti u funkcijama tih izmena. Ovo nikako ne znači da među ova dva tipa sećanja ne postoje značajne razlike – u akademskoj literaturi sporenja počinju već oko toga da li se kolektivno sećanje i može nazvati sećanjem, da li se grupa može smatrati akterom u sećanjima i da li ta deljena sećanja treba proučavati na individualnom nivou ili kroz artefakte nastale u društvu. Na jednom nivou, međutim, korisno je uočiti i kako isti motivi mogu delovati u pravcu izmene upamćenog sadržaja i u autobiografskom i u kolektivnom sećanju. Iako se ovom problemu u knjizi prilazi iz ugla socijalne psihologije i većinom citira socijalnopsihološka literatura, on se može posmatrati kao zajednički problem psihologije ličnosti, kognitivne psihologije i socijalne psihologije. Pamćenje, kao fundamentalni kognitivni proces, jedna je od centralnih tema kognitivne psihologije; slika o sebi i autobiografska sećanja kao centar stabilnog identiteta proučavaju se u psihologiji ličnosti; odnos kognitivnih procesa i motiva, kognitivne pristrasnosti u opažanju sebe i drugih uglavnom je u domenu socijalno-kognitivnih istraživanja. Predmet proučavanja socijalne kognicije definiše se pomoću polova: od selfa do kulture (Fiske & Taylor, 2013). Samosaznavanje se posmatra kao prvi i osnovni oblik socijalnog saznanja, a pristrasnosti koje ispoljavamo u odnosu na sebe vrlo često ispoljavamo i u odnosu na grupe kojima pripadamo. Pored tehnika izučavanja pamćenja i prisećanja, preuzetih velikim delom iz kognitivne psihologije, veliki broj tehnika preuzima se iz oblasti socijalne percepcije − istraživanja opažanja drugih i pamćenja aktivnosti drugih, i primenjuje na opažanje sebe i pamćenja sopstvenih aktivnosti. Dalje, problemi kojima se knjiga bavi su istovremeno i antropološki, sociološki, politikološki. A onda i ne samo naučni, već i umetnički. Sva ova složenost zahteva da se mnogi aspekti izostave, i mnogi značajno pojednostave; čitalac će morati da pristane na ove kompromise. Ovaj tekst je pisan sa idejom da sa socijalnopsihološkim istraživanjima pamćenja upozna sve čitaoce koji su razmišljali i u svom iskustvu prepoznali izmene u sećanju i tražili razloge za njih. Takođe je namenjen i studentima psihologije koje zanima ova tema i istraživačima pamćenja iz drugih disciplina. Organizovan je tako da se u prvom poglavlju definišu autobiografsko i kolektivno sećanje, njihova anatomija i mehanizmi. U drugom se ilustruje da savršeno pamćenje ne postoji i da je sećanje mnogo više rekonstrukcija nego reprodukcija prošlosti, a zatim postavlja pitanje i da li bi savršeno pamćenje trebalo da postoji, kao i koja je uloga zaboravljanja. U trećem poglavlju se ukazuje na funkcionalnost pamćenja i grešaka u pamćenju. Pritom se fokusira na procese ulepšavanja prošlosti, na njihovu ulogu u regulaciji emocija i održavanju pozitivne slike o sebi i grupama kojima pripadamo. I ovde je važno reći da ovo nije jedina vrsta sistemske izmene ličnog i kolektivnog sećanja – nekada se upravo strateški pamte negativni događaji ili se traumatski teže zaboravljaju. Funkcije sličnih procesa takođe ne moraju biti slične u domenu ličnog i kolektivnog. To ilustruje četvrto poglavlje na primeru nostalgije, koja se sagledava kao adaptivni mehanizam za pojedinca, ali često je destruktivna za društvo. Konačno, u poslednjem poglavlju se daje pregled mogućih oblasti primene nalaza istraživanja o greškama u pamćenju. Dok je jednoj grupi preporuka u osnovi ideja da greške treba korigovati ili ih barem osvestiti i uračunati u odlučivanje, drugoj je u osnovi ideja da, s obzirom na njihovu funkcionalnost, greške treba iskoristiti za unapređenje lične dobrobiti i dobrobiti društva. Na kraju svakog poglavlja dati su primeri književnih ili filmskih dela u kojima se obrađuju centralni problemi pomenuti u njemu, po sasvim pristrasnom izboru autorke.