Гејлен Стросн против наративности

Abstract

Прво поглавље пружа увид у владајуће уверење да теорија редуктивног физикализма не може објаснити лични идентитет и да је наративна парадигма адекватнији теоријски оквир за разумевање селфа. У осталим поглављима ауторка интерпретира теорију Гејлена Стросна, који је одлучно негирао основаност објашњења да се селф може конституисати једино посредством наратива. Да противљење наративним теоријама није пуко контрирање, показује одговарајућа онтолошка концепција селфа као SESMET-а и пратећа етичка теорија којом је Стросн одговорио на бројне критике својих идеја. У закључку излагања ауторка скреће пажњу на изненађујуће бурне реакције које су уследиле као одговор на Строснове текстове, које говоре у прилог тези да је теорија наративности постала својеврсна академска ортодоксија.

The first chapter provides an insight into the ruling belief that the theory of reductive physicalism can not explain personal identity and that the narrative paradigm is a more adequate theoretical framework for understanding the self. In other chapters, the author interprets Galen Strawson's theory, who has firmly denied the adequacy of the explanation that the self can be constituted only through the narrative. An adequate ontological conception of the self as the SESMET and the accompanying ethical theory by which Strawson responded to numerous criticisms of his ideas all show that opposition to narrative theory is not just for the sake of contradiction. In conclusion, the author draws attention to surprisingly strong reactions that followed in response to Strawson's texts, which underline the fact that the narrative theory has become a kind of academic orthodoxy.