Стојан Новаковић - замисли и подухвати системског издавања средњовековних српских извора

Abstract

Српско питање према формулацији коју је користио Стојан Новаковићи други истакнути појединци његовог времена представљало је питање ослобођења иуједињења српског народа. Анексија Босне и Херцеговине у октобру 1908. године којом јеАустро-Угарска те покрајине, насељене претежно Србима, припојила хабзбуршким поседима,дубоко је погодила националне интересе Србије која је тиме доживела тежак ударац али јесвојим вишемесечним отпором да је призна допринела избијању међународне кризе. Народнаскупштина у којој је предводио групу посланика послужила је Стојану Новаковићу каотрибина да изнесе своја гледишта али је искористио прилику и да српској јавности, у својимобјављеним текстовима, заокружено објасни суштину српског питања и покаже да је оноодавно било зрело али је тада драматично показало са чиме ће се Србија суочити.

As per formulation used by Stojan Novaković and his other prominent contemporaries, theSerbian question was question of liberation and unification of the Serb people. The annexation ofBosnia and Herzegovina in October 1908, with which Austria-Hungary merged these provinces,mostly populated by Serbs, with Habsburg possessions, was a major blow to Serbia’s nationalinterests, but Serbia, with its months-long refusal to recognize the annexation, contributed tocreation of an international crisis. He used the National Assembly, in which he was leader of a groupof MPs, as a stage for speaking out his views, but he also used his published articles to explain to theSerbian public, in a well-rounded manner, the essence of the Serbian question and show that it waslong overdue, but that it also showed, in dramatic manner, what was Serbia about to face.