“Orientalism and Interior Design in Belgrade (1918−1941)”

Abstract

The оrientalization of the interiors was a phenomenon present in European art and culture throughout the XIX century. The first known examples of such a design approach in Belgrade architecture appeared in the 1860s, in the royal interiors of the Obrenović dynasty. However, the presence of investors’ “exotic taste” reached its peak in Belgrade during the Interwar period. The fascination with the Orient manifested itself in private spaces of houses and apartments even in cases where their owners had never travelled to the countries of the East. The private space also became an exhibition area for its owner to present their collection, refined taste and themselves to others though various exotic and oriental objects. During the 1920s and 1930s, interior design journals advised their readers to decorate their homes in an oriental manner. Many Belgrade architects designed luxurious houses, villas and mansions that included Turkish, Bosnian or Arab salon. On the other hand, there were also examples of the use of interior design for political purposes in representing a specific identity of a minority within the newly formed Yugoslav nation. Since there are few authentic interiors preserved to this day, the main focus of this article will be on the remaining and available sources that testify to the scale of this phenomenon. In this article, an attempt is made to analyze the manner in which Oriental furniture and interior decoration was produced, and how it served the purpose of exoticizing the private space.

Процес оријентализације ентеријера присутан је као феномен у европској уметности и култури још од XVII века, да би своју кулминацију доживео у XIX веку. У Београду су први примери оријенталих ентеријера забележени у седмој деценији XIX века у оквиру дворског комплекса династије Обреновић. Међутим, у приватним ентеријерима, „егзотични“ укус грађанске класе достигао је свој врхунац у међуратном периоду. Псеудо-оријенталне собе представљале су просторе у оквиру којих су проживљаване личне визије егзотичног искуства, супротног монотонији свакодневног живота. Фасцинација Оријентом манифестовала се у ентеријерима кроз низ изложених предмета из колекције власника, али су оријентални мотиви исто тако служили и за изражавање различитих политичких амбиција, као и идентитета у оквиру мултиетничке Краљевине Југославије. Услед специфичних друштвено-политичких околности, поједини примери оријенталистичких ентеријера не могу се тумачити искључито из позиције које су западне колонијалне земље имале, већ и у контексту потенцијалне критике и самосвести о двојном идентитету југословенског друштва, које је уједно било део Запада и Истока. Оријентализам се такође јавио као тема у периодици, па се могу наћи чланци који сведоче о саветима како да се дом уреди у источњачком маниру. На основу увида у пројекте бројних вила и резиденција београђана, нарочито економске и интелектуалне елите, може се закључити да су многи поседовали турски, босански, арапски или пиротски салон. Ове просторије најчешће су служиле за одмор уз пушење и пијење кафе. Осим блискоисточне уметности, постојали су и салони уређени тако да алудирају на уметност Далеког Истока, превасходно Јапана и Кине. Нажалост, мали је број очуваних псеудо-оријенталних ентеријера, али се на основу архивске грађе и пројектне документације могу одредити карактеристике и опсег овог феномена у историји дизајна ентеријера у београдској културној и уметничкој сфери.