Румунски превод Душанова законика и Епитимијног номоканона и његов српски предложак

Abstract

Избор паралелних места у прегледу сличности и разлика између српског предлошка и румунског превода (измене, прилагођавања, изостављања, допуне, погрешке у преводу, лексичке паралеле) показује да Рум није пуки, а камоли дословни превод српског предлошка. За такву оцену нису пресудне чињенице да Рум не преноси нумерацију и већину наслова из ДЗ, а из ЕН ниједан, као и да неке чланове изоставља. Као што ће показати примери поређења, разлике између два текста не почивају само на спорадичном неразумевању значења појединих речи, израза или синтаксичке логике, већ и на свесној намери преводиоца да се поједини прописи приближе политичким, друштвеним и економским приликама у којима је живео румунски живаљ на истоку Хабзбуршке монархије и њиховим обичајима, с циљем да се текст учини разумљивијим. Рецимо, средњовековна обрачунска јединица перпера прерачунавана је у тадашњи ситан бакарни новац потору, полтуру. Преводилац је водио рачуна и о томе да не увреди владајућу, римокатоличку вероисповест, па је „латинска јерес“ из предлошка свуда изостављена, а ставови према римокатолицима ублажени. Ово је важно нагласити да се не би створила заблуда како су измене у румунском тексту ДЗ, чије се упориште може препознати у тадашњим приликама у Провинцијалу, сведочанство о његовој примени. Нема доказа да је Законик – било на српском било на румунском језику – примењиван. Он је, заправо, био политичко-идеолошки инструмент у државотворним настојањима карловачких митрополита.1 Ни на једном сачуваном препису Карловачке верзије млађе редакције не пише по чијем се налогу и због чега преписује, нема ниједан формални наслов који би се очекивао од службеног црквеног акта. Нема доказа да је служио као извор права чак и у оним питањима у којима је црква имала судску надлежност. Међу правним приручницима којима су се руководиле епархијске конзисторије наведене су искључиво збирке канона.