"Подижимо здрав подмладак": изградња обданишта у међуратном Београду

Abstract

Европа се још са првом индустријском револуцијом суочила са проблемом дневне бриге о деци. Константан пораст запослених жена отворио је и питање институционалне бриге о деци чија су оба родитеља запослена. Прво обданиште основао је још 1837. године у Немачкој Фридрих Фребел. У Краљевини Србији је прво обданиште отворено кратко пре Првог балканског рата. Послератна ситуација у друштву довела је до све веће миграције становништва у градове и већег броја жена у потрази за послом. Прво обданиште у Београду је већ кренуло са радом 1919. године, али то није било ни приближно довољно да се намире потребе становништва. Хуманитарна удружења су препознала овај проблем и почела са стратегијом подизања првих наменски пројектованих обданишта. И Општина града Београда је у оквиру свог „социјалног програма“ уз изградњу два радничка склоништа подигла и обданиште, а нешто касније и Градски дом дечје заштите у Звечанској 7. Обданишта су пројектована по правилнику и то је један од разлога због чега скоро сви објекти и данас успешно функционишу као предшколске установе. Током међуратног периода постојало је 15 обданишта, од којих седам више не постоји, а шест и данас имају непромењену функцију. Међу првим наменски подигнутим зградама био је Дом Друштва „Српска мајка“. Изградња је започета 1928. а завршена наредне године. Дом се налазио на плацу који је излазио на Југ Богданову и Бранкову улицу. У питању је академски компонована грађевина, која и данас постоји, али са промењеном наменом. Прво обданиште које је Општина града Београда подигла налази се у Улици Милоша Поцерца 6 уз Мушко радничко склониште и дело је истанутог модернисте Јана Дубовог. Обданиште је пројектовано у сарадњи са најистанутијим педијатром у земљи др Матијом Амброжичем. У оквиру женског радничког склоништа Дубови је такође предвидео просторије за обданиште. Ђорђе Коваљевски, такође општински архитекта, пројектовао је Дунавско обданиште које је финансирало и водило Друштво за васпитање и заштиту југословенске деце уз Одбор госпођа „Кнегиња Љубица“. Архитектура овог објекта више је у маниру руског ампира, са ефекно наглашеном угаоном партијом. Нешто скромнија решења представљају Обданиште бр. 2 које су пројектовало Катарина Јакшић и Предраг Зрнић, затим Обданиште Друштва „Мајка Јевросима“, такође остварење Предрага Зрнића и Обданиште Женског хришћанског покрета, дело Милоша Драгутиновића. Јан Дубови је израдио нацрт за још једно обданиште на Булбудеру, међутим из недовољно јасних разлога његов пројекат није изведен већ далеко инферниорније решење Милана Јовановића. Осим Дубовог, и Рајко Татић је имао прилике да изрази своје модернистичке тенденције на пројекту за Обданиште „Света Тројица“ на Пашином брду. Иако је социјална политика Краљевине СХС/Југославије била веома често неконзистентна, ипак је у периоду између два светска рата створена инфраструктура предшколских установа која ће послужити као база за даљи развитак у годинама после Другог светског рата. Већина обданишта која су тада подигнута и даље постоје и служе својој оригиналној намени и сведоче о степену свести и бриге међуратног Београда за своје најмлађе.

The modernization of Yugoslav society gave rise to an increase in the number of women in employment, which thus brought to the fore the issue of daily care for the children of families where both parents were employed. In particular, recognition of the importance of caring for socially disadvantaged children was essential to their wellbeing and upbringing. The issue of child welfare in Belgrade was addressed, as well as to a lesser extent by the City of Belgrade municipality, by numerous humanitarian associations, which were responsible for the construction of the majority of the earliest kindergartens in the city. Despite an insufficiently developed social policy, around 15 kindergartens were built in Belgrade during the interwar period, six of which still successfully serve their original purpose today. A number of such kindergartens are to be considered architectural exemplars, both in the context of the typology of preschool institutions and within the opuses of their authors. In addition to their aesthetic qualities, the earliest Belgrade kindergartens stand as a valuable testimony to the efforts to improve the standards of child welfare to a modern level.