Фолклоризам у архитектури Београда (1918-1950)

Abstract

Фолклоризам је на београдској архитектонској сцени представљао извесно одступање од главних токова, позивајући се на аутентичну народну архитектуру, односно на повезивање градитељског наслеђа и актуелних тенденција. Као главни узори издвојили су се балканска профана архитектура из 19. века и моравска кућа. Показало се да је овај стил најадекватнији за пројектовање индивидуалних породичних кућа, вила и резиденција, за разлику од других типова објеката. Иако су се и раније јављали покушаји обнове ,,народне" уметности, прави подухват у том правцу направио је Бранислав Којић. Од пројекта за Уметнички павиљон ,,Цвијета Зузорић", Којић је трагао за јединственим архитектонским изразом користећи модерну верзију народног градитељства. Његова дела, као и научно-истраживачки рад поспешили су развитак сличних идеја архитеката у међуратнм периоду. Функционалност је постала важна одлика фолклоризма, као и једна од могућности очувања градитељске баштине у савременој архитектури. Његова у политичке сврхе као врсте volkisch (народне) aрхиткетуре, била је присутна употреба током владавине краља Александра Карађорђевића. До гашења фолклоризма довели су и његова недовољна афирмисаност у јавности, мала потражња и Други светски рат. По завршетку рата јавио се покушај обнове оваквог приступа, и то у форми социјалистичког рализма. ,,Национално по форми" пронашло је пут преко стилског језика фолклоризма, суштински измењеног из корена.