Koncepti „Svete zemlje“ u prаvoslаvnom svetu jugoistočne Evrope (13-16. v.)

Abstract

Filozofski fakultet

У дисертацији се испитују начини на које је простор Свете земље (Палестине, Египта и Синаја) представљан у писаним изворима што их је изнедрио православни јужнословенски миље у периоду 13–16. столећа. С обзиром на специфични значај светих места за средњовековне хришћане, истраживање је имало за циљ да установи какве су културне импликације ове текстуалне представе могле имати у контекстима у којима (тј. за које) су настајале, односно каква су значења – духовна, богословска, али и идеолошка те политичка – у њих могла бити уписана и с којом намером. Разматрању, ослоњеном на аналитичке концепте позајмљене из неколико различитих дисциплина, подвргнут је изворни корпус чије језгро чине две категорије јужнословенских сведочанстава: списи чији су света места основни предмет те они у којима се она тематизују у оквиру неке шире целине. У прву групу спадају Слово о светим местима из Бдинског зборника, спис о светим местима који се приписује Константину Костенечком, Повест о јерусалимским црквама Никона Јерусалимца и састав чији је наводни аутор извесни Арсеније Солуњанин. Другу групу чине житијни текстови, конкретно они посвећени светом Сави Српском. Истраживање стратегија текстуалног конструисања простора Свете земље отворило је више подстицајних питања из културне историје југоисточне Европе позног средњег века; наиме, о побожним праксама, књижевним жанровима, принципима конструисања светости у хагиографији и политичко-теолошким програмима.

The present dissertation tackles the ways in which the space of the Holy Land (Palestine, Egypt, and Sinai) was represented in the written sources produced by the Orthodox South Slavic milieu from the 13th to the 16th century. Given that the holy places held a position of considerable importance in the medieval Christian imaginaire, the aim of this research was to elucidate the cultural implications these textual representations might have had in the specific contexts in/for which they were fashioned; in other words, our purpose was to shed light on the variety of meanings – spiritual, theological but also ideological and political – with which these representations might have been imbued. The discussion, informed by analytical concepts borrowed from several disciplines, was based on a corpus of historical sources centred on two categories of South Slavic medieval writings: those focused primarily on the holy places and those that address the holy places within a wider thematic framework. The first group encompasses the Discourse on the Holy Places from the so-called Bdin Miscellany, a text on the holy places attributed to Constantine of Kostenec, the Narration on the Churches of Jerusalem by Nikon the Jerusalemite, and a work whose alleged author is a certain Arsenius of Thessalonike. The second group comprises hagiographical texts; more precisely, those dedicated to St Sava of Serbia. Reasearch on the strategies of constructing textual spaces of the Holy Land has led us to look into a number of thoughtprovoking issues concerning the cultural history of late medieval South-Eastern Europe; namely, devotional practices, literary genres, principles of constructing sanctity in hagiography, and politicaltheological programmes.